Давидовић: МОЈЕ ПОРЕКЛО

Hercegovci_u_zasediПореклo човека није нешто што је небитно. Али порекло нe може у потпуности да детерминише личност. Знамо за многе људе племенитог порекла који су били потпуни идиоти и неупотребљиви за народ и државу.

И обрнуто, знамо и у српској и у светској историји за личности које су се појавиле ниоткуда, били непознатог порекла или су потицали од неугледних предака, а опет су утицали на историјска збивања или помогли добробити свог народа.

Свој родослов знам до 14.века, порекло и до раног средњег века.
Ни један мој предак није био несрпског порекла. Ни са очеве ни са мајчине стране. Ни од бабиних ни од дединих. Ни са бочних ни са побочних грана.

То наравно не повећава моју вредност као човека и Србина, нити умањује вредност оних који нису потпуно српског порекла. Свако треба да докаже индивидуално колико може дати за Српство а не да му се броје крвна зрнца. Или што би рекао Његош: „Покољења дјела суде, што је чије дају свима“. Ипак је све то само историја.
Са друге стране знамо да сваки човек 20 колена уназад има око 2 милиона оних који су му на неки начин преци. Чудесно…

МОЈИ ПРЕЦИ ДАВИДОВИЋИ, ОМАКАЛОВИЋИ, ЦРНОЈЕВИЋИ, НЕМАЊИЋИ…

Порекло Давидовића је старо и добрим делом познато. Давидовић се изговара са кратким акцентом на другом слогу, онако како говоре Срби Херцеговине и Црне Горе. Кажу да је тако исправно.

Давидовићи воде порекло од чувених Омакаловића. Наш родоначелник Давид је био трећи син Марка Вучуревог Омакаловића, који је живео у другој половини 16.века. Даљом старином смо Дробњаци са Пошћења, а још даљом из раног средњег века племе Новљани.

5951629 - Copy

Мој далеки предак Јоко се после Косовског боја оженио удовицом Стевана Мусића Грлицом која је од Немањића. Прамајка свих Омакаловића самим тим и Давидовића је од рода Немањића, тако да преко ње и ја имам немањићке крви. Додуше, као и добар део Срба.

Један други предак војвода Ђурица је био ожењен сестром Ивана Црнојевића, тако да имам крв две српске династије. Истина, многи Срби то имају па ми то не даје неке предности, али лепо је знати.

Понекад у жару мржње, опоненти се хватају порекла. И то највише они који не знају ни име прадеде, одакле им је чукундеда. Или још горе они који не знају, Боже ми опрости, ни ко им је био отац.

Од познатих Давидовића српска историја 19.века познаје Димитрија Давидовића, писца првог српског устава, дипломату, новинара. У 20.веку зна се за политичара оснивача Демократске странке Љубу Давидовића.
Димирије Давидовић, ми свакако није ништа у роду јер он ни није Давидовић. Презиме је променио по свом деди. Љуба Давидовић такође није од мојих.

Уопште једино код Срба који потичу из Црне Горе и Херцеговине може се пратити порекло до средњег века, и многе породице знају одакле потичу и како су им се презивали преци. Код Срба у тзв.централној Србији је то тешко јер они имају стална презимена тек од почетка 19.века. А било је онолико ратова, сеоба, буна, паљевина манастира, па су у прах и пепео отишли корисни историјски извори за изучавање порекла многих породица.

Од осталих познатих Давидовића у неком доста даљем роду сам са Симом Давидовићем једним од вођа херцеговачког устанка 1875. Мој чукундеда који је погинуо 1881. је имењак са њим, па су неки мислили да ми је вођа херцеговачког устанка предак, али није тако.
Мало је фалило да и ја добијем име Симо по чукундеди. Тако би данас био још један Симо Давидовић, али ипак сам добио име Горан, које ми је и крштено име.

Вероватно сам у даљем роду са бароном Павлом Давидовићем, који се борио као аустријски генерал против Наполеона и био пуковник Петроварадинскe регименте. Његова породица је досељена у Великој сеоби 1690. са Косова а даљим пореклом су у роду са мојом граном Давидовића.

Ипак, у овом тексту ћу се бавити мојим директним пореклом а не оних Давидовића који су ми неки род.

Онда да лагано кренем редом:

МОЈИ ПРЕЦИ ДО КОСОВСКОГ БОЈА И ДАЉЕ…

Рођен сам 1975. у Новом Саду од оца Милована и мајке Борке (рођ.Милаковић).
Крсна слава ми је Срђевдан (Свети мученици Сергије и Вакхо, 20.октобра).
Девојачка слава моје мајке је Јовањдан.

Мој отац Милован рођен је 1948. у селу Дулин бријег које се налази на платоу изнад кањона Таре надомак најлепших видиковаца које можете замислити. Видиковац са 1384 метара надморске висине пружа величанствен поглед на кањон Таре, други кањон по дубини на свету, и на Пивске планине, Дурмитор и Волујак.
Иако из четничке породице отац ми је био члан Савеза комуниста. Није био убеђени комуниста, више прагматичар у духу тог неславног титоистичког времена.
Касније је ревидирао став и доста дуго био неактиван члан Шешељеве СРС.

Од мог ђеда Мила (1903-1993) и бабе Јованке (рођ.Сарић) родило се седморо деце која су се разишла по белом свету. Мој отац је био најмлађи. Ђед ми је живео и преминуо у Мештревцу, селу на граници авнојевских република БиХ и Црне Горе, у општини Фоча.

Био је премлад да учествује у Првом светском рату, али га Други није мимоишао. Као резервиста у априлском рату био је у оној војсци која је са Бајом Станишићем наступала према Скадру. На његову велику жалост није видео Скадар, а била је то једина контра-офанзива пропале југословенске војске у априлском рату.

За време рата био је у четницима Спасоја Дакића, учествовао у биткама за Фочу и многим другим борбама против партизана и усташа.
Након завршетка грађанског рата и победе комуниста 1945, на његову срећу није одступао на запад него је остао у планини. Након давања амнестије предао се, суђено му је, и добро је прошао. Сачувао је главу јер су се неки муслимани које је спасао током рата заложили за њега.
Тај крај је познат по последњим четничким одметницима Влади Шипчићу и Српку Меденици, и ја сам као мали имао прилику да посетим неке пећине у којима су се скривали.

Моја баба Јованка, девојачка слава Никољдан, кћер је Мијата Сарића и Павије Вучкове Милетић.

Мијат Сарић је отео лепу Паву са свадбе о чему се и данас прича у том крају. Мој прадеда Мијат је стрељан од Аустријанаца у септембру 1914. због помагања црногорској војсци. А прабаба Пава је преживела и Други рат иако је познато и остало забележено у књигама да је заробљена од усташа и коришћена као таоц у једној борби са четницима када је један усташа са њеног рамена пуцао пушкомитраљезом све док није успела да побегне.

Сарићи су пореклом Дробњаци. Доселили преко Таре средином 19.века, пре тога били међу Пивљанима. Некада су се презивали Милићи, а ново презиме добили су по баба Сари кћери Митра Гаговића која је рођена око 1800. и као удовица Зарије Милића кога су убили Турци 1840. бринула је сама о породици па њене потомке прозваше Сарићима.
Иначе, Милићи су огранак Србљановића који су старо дробњачко братство чији је предак био један војник краља Вукашина.

Мој прадеда Милован (1870-193?) и прабаба Миољка (рођ. Огризовић из Пиве) живели су у Дулин бријегу. Прадеда Милован био је трагична личност. Отац му је погинуо у туђинској униформи, а у Првом рату изгубио је и брата и најстаријег сина. Син Крсто (1894-1918) најстарији брат мога деде ухапшен је 1914. по избијању рата, одведен у Филиповића лагер код Сарајева. Касније је завршио у Пешти и затвору у Араду. Није успео да пребегне Русима као наш рођак Сава који се предао руској војсци и после као српски добровољац учествовао у пробијању Солунског фронта. Несрећни Крсто није дочекао слободу.

Мој чукундеда Симо (185?-1881) и чукунбаба Стоја дочекали су одлазак Турака и долазак нових окупатора из Аустроугарске. Симо је погинуо бранећи аустро-угарску караулу у Мештревцу на граници са Турском. Убијен је у борби са одметницима Мухамеда Хоцића из Грдијевића. На освету се чекало доста дуго, мој ђед осветио је свога ђеда 60 година касније, тако да је та крв намирена.
Чукунбаба Стоја се као удовица сама бринула о породици тако да су их прозвали Стојићима, али није дошло до промене презимена.

Folk_attire_of_Herzegovina_and_Bosnia_in_1875херцеговачка ношња средином 19.века

Мој наврдеда Павле ( 1830-188?) доселио је у Сирови крај из Веленића. Била су три брата у Веленићима, најстарији Стеван остао је у Веленићима. У контакту сам и данас са неким његовим потомцима, мојим рођацима, братственицима. Најмлађи Јован отишао је на мираз у Недајно са оне стране Таре, о њему и његовим потомцима имам доста података.
Павле, мој наврдеда је био средњи брат и доселио је у прелепи, али сурови крај у село Дулин бријег где су живеле три генерације Давидовића, и где данас постоји темељ срушене куће.

Мој курђел Сава (17?–1850) живео је цео живот у Веленићима. Сава се чита са кратким акцентом, никако као река Сава, јер је то код Срба тамо женско име
Синови Саве Давидовића су били Стеван, Павле и Јован. И његов отац Јоксим, мој аскурђел, живео је у Веленићима али о њему се мало зна.
Током целог 18. века моји преци Давидовићи живели су у Веленићима, под турском влашћу, мучили се, гајили стоку и бавили се ситном трговином.

Није утврђено када су се тачно доселили у Велениће из гатачког краја у Херцеговини вероватно на самом крају 17. века. Читуље које су се за мој претке и друге Херцеговце чувале још од Самобора код Гацка изгореле су 1914. Тако да није сасвим тачно познато како су звали родитељи Јоксимови, а имена која су се преносила нису правилно утврђена. Та имена мојих предака нећу наводити јер нису сасвим сигурни.

Познато је свакако да су се Давидовићи доселили из Самобора код Гацка. Мислим да је мој предак тада променио и славу и од тада је слава Срђевдан јер је једно време био на приморју где је та слава честа. Пре Самобора, преци су ми живели на Пошћењу у Дробњацима.

Мој предак, сурдепач Саво Давидовић живео је у Самобору 1650.

Током прве половине 17.века родослов мојих предака иде овако:
Савов отац звао се Павле Давидовић, мој предак парђупан, 12-о колено.
Павле је имао брата Дуку, чији потомци Дукићи су одселили у Србију.
Павлов отац звао се Милош Давидовић, мој предак ожмикур 13-о колено
Милошев отац звао се Ђуро Давидовић, мој предак 14-о колено.

Ђуров отац звао се Давид, мој предак сајкатав 15-о колено , по коме моји братственици носимо презиме Давидовићи (са кратким акцентом)

ОМАКАЛОВИЋИ ПРЕТЕЧЕ ДАВИДОВИЋА

5091214_origДавид Омакаловић по коме се зовемо Давидовићи био је трећи син чувеног Марка Омакаловића. Марко је имао 4 сина: Николу, Милоша, Давида и Јована. Од сваког сина је настало једно братство која и данас постоје. Нпр. Старовићи и Слијепчевићи.

Давид је живео једно време код Пријелце куле а после се населио у Долу , где је и данас темељ старе кућа Давидовића .

Марко Вучуров Омакаловић мој далеки предак (Бели орао што би рекли стари), населио се најпре покрај старе куле Самобор уз Церово кућиште , данашње њиве Луке , где се и данас познају темељи његових кућа и појата.

То је било негде око 1530. године и зна се да је доселио из Дробњака. Изгледа да је то прво село имало везе са чувањем старог Влашког пута , као што су његови чувари били и стари становници Самобора . Вероватно су као мартолози дужност чувара добили заједно са земљом. Марко и његови синови задржали су се на том месту око 70 година .

После устанка војводе Грдана 1597, у коме су учествовали , дужност чувара пута преузели су Ченгићи, а Омакаловићи се преселише километар на исток , и саградише кулу дугу 16 а широку 8 метара , са двоја врата према Пољу , чији су темељи добро и до данас сачувани , као и Плочно гумно и омеђине стаја ниже куле . У близини на извору званом Ублић поставили су камен, који и данас постоји .

Доказ о њихову доласку у Самобор била би кула попа Баја , једнога од потомака Марка Вучур Омакаловића , коју је подигао у Самобору и на којој је уклесана 1588. година .

Марко Омакаловић је био син Вучура Омакаловића (мој предак 17-то колено) из Дробњачког племена, тако да сам ја старином и пореклом Дробњак.

Вучур је живео у доба турског освајања . Дробњаци су добили од Турака аутономију под условом да дају војну помоћ Турцима .

У једном таквом походу Вучур Омакаловић учини јунаштво које се радо препричава у Самобору. Изашао је за султана на мегдан једном Арапину који је из двобоја сабљом излазио увек као победник. Ипак, са мојим претком је било другачије и Арапинова глава се нашла у Вучуревим рукама а потом и испред султанових ногу. Цар обдари Вучура , даде му црвену кабаницу, абу, и читлук у Гацку онолики колико може обићи на коњу од сунца до сунца .

Отац Вучурев је дробњачки војвода Ђурица Омакаловић , мој предак 18-о колено, који је био ожењен сестром Ивана Црнојевића. Што би значило да имам и крви Црнојевића.

Његов отац је војвода Ђурјан Омакаловић мој предак 19-то колено.
Он је био војвода племена Дробњака, добио је име по свом стрицу војводи Ђурјану који је учествовао у Косовском боју.

Ђурјанов отац је Јоко родоначелник је Омакаловића.

Јоко мој предак 20-то колено био је ожењен Грлицом удовицом Стевана Мусића која је била од рода Немањића. По тој мојој далекој пра-прабаби имам и Немањићке крви, али као што сам већ написао велики део Срба има немањићке крви.
Прича о женидби забележена је кроз легенде, неке од њих су записане, веома су лепе али било би предугачко да их пишем у овом тексту за блог.

Укратко, брат мог претка војвода Ђурјан који је учествовао у Косовском боју испросио је за свог брата неугледног Јока удовицу Грлицу.
Њихови потомци су се уметнули на Ђурјана и на њихове потомке је прешло вођство племена.
Постоје и неке гусларске песме о том добу и мојим прецима, а најбоље се о томе чита у књизи Андрије Лубурића „Дробњаци племе у Херцеговини“ која је штампана 1930.

748365_origмотив са стећка у Пошћењу

 

Предак Ђурјанов и Јоков, а сами тим и мој, је Орли бан Косовчић из старог српског племена Новљана и он је подигао манастир Јеловац у 13 .веку

Најстарији мој предак коме се зна име је Војвода Лапац који је довео Новљане у пределе у коме данас живе Дробњаци у раном средњем веку. Одатле су протерали Криче, келтско племе.

 

„НИЈЕ ЂЕДО ХТЕО ЗВИЈЕЗДУ ДА МЕЋЕ НА ЧЕЛО, ДРУГА ЗНАЧКА НАШЕ ЧУВАЛА ЈЕ СЕЛО“

33459_vest_Змијањски-везНошња са Змијања

Кратко да напишем нешто и о мом пореклу са мајчине стране о Милаковићима и Милошевићима.
Моја мајка Борка рођена је 1941. у селу Добрња у области званој Змијање која је централни део Босанске крајине.

Змијање је српски крај, где су увек живели храбри Срби који никад нису потурчени и увек су чували православље и љубав према српском роду.

Моја мајка је најмлађа кћер Млађена и Василије (рођ.Милошевић). Милаковићима је крсна слава Јовањдан.

Милаковићи су били четничка породица, и као борци и као јатаци. Обзиром на крај у ком су живели ништа чудно. Чак и један мој ујак као малолетник био у четницима. То им се наравно обило о главу после рата и победе комуниста.

Деду Млађена су комунисти страховито мучили и тукли. Вешали га наопачке, сипали воду кроз левак у уста и после играли по његовом стомаку. Није могао остати некажњен нико ко је био са четничким војводом Урошем Дреновићем .

Али Млађен Милаковић је остао жив и изродио са баба Василијом још пуно деце, у инат комунистима. Комунисти су им отели земљу и протерали са огњишта, а тамо су направили војни полигон.

Родитељи Млађена Милаковића су Зарија и Стоја, моји прадеда и прабаба по мајчиној линији.

На брду изнад манастира Гомионице некада је било 15 кућа Милаковића.Порекло су водили од Пилипа Милаковића. Предак Милак се презивао Зекић а његови преци су живели на турском поседу. Сматра се да даље порекло води са истока из Црне Горе.

Баба Василија је из породице Милошевић са Змијања. Од Милошевића из тог краја је чувени Владо Милошевић, српски академик и композитор, али нису у ближем роду. И Милошевићима је крсна слава Јовањдан а порекло је са истока из Црне Горе.

Ето, то би укратко било моје порекло. Скратио сам колико сам могао, а могао бих да пишем и причам о историји своје породице много, много више.

Да поновим опет на крају, порекло наравно не чини никога бољим ни лошијим човеком. Али ето, у паузама док пишем нешто озбиљније да поделим и ово са посетиоцима мог сајта.

Горан Милованов Давидовић
у Трсту

28.март 2015.