O Goranu

Goran  Davidović  rođen je  15.januara 1975. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu. Apsolvirao je istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Govori italijanski i engleski. Porodični je čovek, suprug i otac. Živi kao politički emigrant u Italiji od avgusta 2008. godine do danas.

11057492_1472323349730863_7739423503514181479_nPolitičkim aktivizmom kao srpski nacionalista počeo se baviti devedesetih godina. Nije bio član nijedne partije iako je kao izraziti antikomunista bio protivnik Miloševićevog režima.

1995/96 učesnik je studentskog protesta ali odbija da bude imenovan za jednog od studentskih vođa u Novom Sadu. Par puta je hapšen i tučen od strane Miloševićeve policije i zaveden je već tada u spisima državne bezbednosti kao „srpski ekstremista“.

Po formiranju drugih studentskih organizacija  jedan je od osnivača „Studenske desnice“, mada sarađuje i sa Savezom studenata. Među prvima optužuje „Otpor“ kao ekspozituru Soroša. Nakon toga se jedina studentska nacionalistička organizacija „Studentska desnica“ brzo baca na marginu i gasi, sa jedne strane zbog Državne bezbednosti a sa druge strane zbog „Otpora“ u Novom Sadu.

Na Univerzitetu organizuje izuzetno posećene tribine. Sarađuje sa mnogim rodoljubima koje dovodi kao predavače na Filozofski fakultet u Novom Sadu, između ostalih Nebojšu Krstića i Ratibora Đurđevića, što je za ono vreme bilo vrlo opasno. To ga ponovo dovodi pod lupu Državne bezbednosti.

Distribuira nacionalističku literaturu, rastura časopise, vrši političku edukaciju omladine na ulicama Novog Sada i drugih gradova.
Vodi privatno porodično preduzeće a nalazi vremena da svira bas gitaru u nekoliko muzičkih grupa. Zbog učešća i organizovanja skupova nacionalno revolucionarne omladine nekoliko puta je hapšen.

I nakon pada Miloševićevog režima nastavlja nacionalno-revolucionarni rad. BIA mu uzima za zlo sviranje u grupi Razor 88 i organizaciju koncerata. Nekoliko puta ga zovu na informativne razgovore, i drže ga pod konstantnom prismotrom. Spletom okolnosti dva puta služi vojsku u dve države.

2004. osniva Pokret za očuvanje srpske kulture i tradicije, da bi legalno mogao organizovati tribine i skupove. Formira prvi nacionalistički klub u Novom Sadu gde se okuplja pravoslavna i srpska patriotska omladina, i održavaju političke tribine, promocije knjiga, pesničke večeri.

2005. nakon jednog incidenta i verbalnog sukoba sa antisrpskim profesorom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu uhapšen je i medijski prokažen kao neonacista i „državni neprijatelj broj 1“. Iako je u napadu separatista i anarhista na srpske studente ispred fakulteta bilo povređenih, za sve je optužen samo Davidović i dvadesetak srpskih nacionalista.

Neviđena medijska haranga i masovna hapšenja potresla su Novi Sad i javnost cele države. Protivnici mu zlonamerno smišljaju nadimak Firer. Hapse ga i puštaju, ali skoro sve partije i mediji nastavljaju žestoku kampanju. Protiv-teroristička jedinica (PTJ)  ga kidnapuje iz policijske stanice, stan mu se prestresa više puta a svi mediji u zemlji i mnogi svetski mediji javljaju o njegovom slučaju. Novi Sad je zbog njega bio okupiran specijalnim policijskim snagama.

Po izlasku iz pritvora uspeva da se probije u medijima i kaže istinu na nekoliko radio stanica, dnevnih i nedeljnih listova i lokalnih televizija. Istina je polako izlazila na videlo.

Pre suđenja 2006. Goran Davidović je izdao knjigu „Slučaj Nacionalni stroj“ u kojoj su se objašnjavali događaji na fakultetu, i dao je desetine intervjua domaćim i stranim novinarima. Knjiga je prodata u 3000 primeraka iako je bilo problema oko distribucije.

Suđenje tzv. Nacionalnom stroju 2006. bilo je pravi spektakl kome je prisustvovalo na desetine novinara i mnogobrojna publika pod izuzetno jakim merama obezbeđenja, žandarmerijom koja je opkolila novosadski sud.

Bez obzira na odličnu odbranu kojom je razbio optužnicu, Goran Davidović je osuđen na godinu dana zatvora.

Ne obazirući se na zatvor nastavlja politički rad, postaje aktivan na internetu i još više se posvećuje razbijanju medijskog mraka. Pokreće svoj blog koji nakon nekoliko meseci kompanija Gugl zabranjuje. Nakon toga pravi svoj sajt koji postaje vrlo posećen a pokreće i forum srpskih patriota. Podnosi više tužbi za klevetu i nekoliko krivičnih prijava. Protiv njega se zbog njegovog političkog delovanja takođe vode mnogi sudski procesi.

2007. u martu organizuje prvo javno obeležavanje godišnjice NATO bombardovanja na Trgu Republike u Beogradu. Pokušavaju da ga zaplaše, ređaju se tužbe, krivične prijave.

Zbog knjige „Slučaj Nacionalni stroj“ jedan ga novinar tuži  i traži odštetu od 500.000 dinara. Sud donosi presudu po kojoj mora da se isplati toliki novac.

Pored toga Davidovića ponovo hapse pod optužbom da je pretio novinaru ali ga zbog nedostatka dokaza puštaju. Zaplene kompjutera, telefona, hapšenja pred detetom, pretnje njegovoj porodici, nisu ga pokolebali, i on nastavlja probijanje medijske blokade dajući izjave mnogim listovima u zemlji.

Država pokazuje više puta dvostruke aršine.Zbog pretnji koje su Davidoviću upućene od strane sina antisrpskog profesora Perovića sud donosi sramnu presudu o „sudskom ukoru“ čime pokazuje koliko u državi Srbiji vredi život Gorana Davidovića.

Na jednom drugom suđenju Goran Davidović morao je da traži da mu se sudski spisi dostavljaju na srpskom jeziku i pismu. Slučajevi uskraćivanja njegovih ljudskih i građanskih prava bili su mnogobrojni, što ga nije nikad pokolebalo da se za njih bori.

2007. u oktobru najavljuje „Marš za jedinstvo Srbije“. Oštra kampanja svih stranaka i iz vlasti i opozicije pokreće drvlje i kamenje u medijima. Nakon besmislenih optužbi i laži dolazi do traženja da se skup zabrani, i to sa svih strana i od političkih partija preko državnih organa do nevladinih organizacija.

Kampanja protiv Srpskog marša se prenosi i van granica Srbije. Protiv Davidovića se oglašava i Svetski jevrejski kongres a u njegovu odbranu ustaje jedino deputat i član odbora za bezbednost Ruske Dume Nikolaj Kurjanovič  koji upućuje protesno pismo državnim organima Srbije.

Skup je ipak zabranjen. Davidović zakazuje drugi, a kad i taj bude zabranjen i treći u zatvorenom prostoru. Grad Novi Sad je blokiran i usledila su masovna hapšenja i sprečavanje nacionalista da dođu na skup, a prostor koji je uredno plaćen se otkazuje jer je policija razbojnički pretila.

Na kraju sve dovodi do nereda kada rulja članova LSV, LDP i nekih anarhističkih grupa napada Davidovića i nacionaliste u jednoj bašti restorana. Dosta povređenih i pohapšenih i velika pažnja stranih i domaćih medija dovode i do zadržavanja Davidovića u zatvoru.

Nakon puštanja iz zatvora najavljuje osnivanje Nacionalne srpske partije. Tokom skupljanja potpisa i organizacije stranke, u samom začetku, aktiviraju se sve poluge pretnji i smicalica BIA i rad na organizaciji stranke prestaje krajem 2007.

2008. organizuje obeležavanje godišnjice NATO bombardovanja ali skup je zabranjen. Održava se samo parastos i mali skup u zatvorenom prostoru pod jakom policijskom prismotrom.

Zbog ugrožene bezbednosti, egzistencije porodice, i mnogobrojnih nameštenih procesa na kojima je morao da se bori čak i na pravo na srpski jezik i ćiričično pismo, u avgustu 2008. prinuđen je da emigrira u Italiju.

Politički rad nastavlja u inostranstvu sarađujući sa mnogim pro-srpskim političkim organizacijama u Italiji i Evropi. Sastaje se i sa poslanicima evropskog parlamenta i govori na političkim skupovima u Rumuniji i Italiji.

2009. režim traži njegovo izručenje, a zbog podvala i laži iz Beograda italijanska specijalna policija ga hapsi u Trstu i vrši zaplenu kompjutera i političkog materijala.

Nakon samo dva meseca Italijani ga puštaju na slobodu i on nastavlja političku aktivnost kao generalni sekretar Novog srpskog programa, političkog udruženja registrovanog u Srbiji. NSP je kao udruženje vrlo kratko delovao u Srbiji, učestvujući i na nekim lokalnim izborima, ali zbog udara iznutra rad NSP prestaje.

2010. dok se vraćao sa puta iz Nemačke hapsi ga nemačka služba  BND i režim iz Srbije traži njegovo izručenje. Boravi u dva nemačka zatvora i posle dva meseca nezakonito je izručen Beogradu. U oktobru 2010. uspeva da napusti Srbiju po drugi put.

Nastavlja sa aktivizmom u emigraciji, piše kolumne, tekstove pod pseudonimom za neke listove u Srbiji, vodi svoj blog. Učestvuje na političkim skupovima italijanskih drugova o čemu ponekad izveštavaju italijanski mediji.

Radi na osnivanju Nacionalnog srpskog fronta u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj kao i na organizaciji u srpskoj dijaspori.

Ustavni sud Republike Srbije zabranio je organizaciju Nacionalni stroj koja nikad nije ni bila registrovana a čiji je Davidović prokazani vođa, samo da bi ga sprečili da se legalno politički aktivira u Srbiji. Protiv njega se još uvek vodi nekoliko političkih procesa u Srbiji.

Podržava ruski narod u Ukrajini, vraćanje Krima i formiranje Novorusije, održava kontakte sa nacionalistima u okupiranim srpskim zemljama i svetu.

Politički podržava i sarađuje sa Nacionalnim srpskim frontom u Srbiji.