Зашто се обележава „Дан студената“?

4.април – Дан комуњарских студената!

пише: Горан Давидовић

„Дан студената“ се обележава у спомен кукавичког напада 60 комуниста на 9 српских студената националиста у Београду 4.априла 1936. Комунисти обележавају тај дан, у знак сећања на трајну успомену на погинулог нападача Жарка Мариновића. Славе дан када су подржали франковце усташе , својe колеге и антисрпску сабраћу из Загреба.

Комунистички злодуси прошлости и даље пирују у окупираној Србији. Данас су на факултетима обележили такозвани „Дан студената“ понављајући по ко зна који пут лажи о погибији комунисте Мариновића 1936, у чију славу се и почео обележавати 4.април.
Окупирана Република Србија се често чини као Толкинов Мордор у коме су антисрпски створови неприкосновени владаоци. Не заборављају комунисти да обележе своје празнике. Сви ти датуми који се од 1944/5 намећу нашем народу, одвратни су сваком Србину.
8.март, 7.јул, 29.новембар (који се славио и онда када је СФРЈ била бивша) , као и многе друге новотарије погубне по народ наметнуте су од стране анти-Срба да понизе и исмеју српски народ.
Један од наметнутих празника који још живе на територији окрњене окупиране Србије је и 4.април који се из године у годину још од 50-тих година прошлог века обележава као „Дан студената“.
Комунистоидни дегенерици сугеришу и поучавају масу испраних мозгова да је тај „празник“ у Србији (као наследници СФРЈ) посвећен студентском протесту 1936. године. Тада је, кажу комунисти, убијен од стране „режимске полиције“ извесни Жарко Мариновић (наравно, студент, како опет тврде комунисти).
Што је мој ђед имао обичај често да каже:“ Нико крупно ко Турчин не лаже..“ (често мислећи вероватно на нове потурице-комунисте). Зна се да су синоними за комунисту- лажов и олош, тако да шта друго очекивати од комуњара, али је страшно да нико од националиста још није тражио да се са праксом обележавања комунистичких празника на универзитетима у Србији заувек престане.

Како је почело?

На VII Kонгресу Коминтерне (Комунистичке Интернационале) одржаном у Москви 1935. г., генерални секретар исте – Димитров, предложио је план о увлачењу комуниста у сва национална удружења као и сарадњу у свим земљама са грађанским странкама а против правих националиста (ово нам звучи познато зар не?) Тако је настао левичарски „Народни фронт“. Конгрес је одлучио да се овај план усвоји. Сходно плану, београдски комунистички студенти почели су припремати терен за остварење ове акције. Пре свега стварају психозу о тобожњој „Фашизацији Универзитета“ означивши националисте као фашисте ( и ово нам звучи врло познато).

Комунистичка историографија учи како су „студенти незадовољни улогом тадашњег ректора др Владимира Ћоровића, увођењем универзитетске полиције, одлуком Универзитетског сената 1935. године, као и увођењем новог закона о плаћању такси и школарина, студенти са свих факултета, осим Теолошког, ушли су у велики штрајк“.

Као један од главних захтева био је да се распусти ОРНАС (Организација националистичких студената), која је према мишљењу тадашњих студената-штрајкача била фашистичко/терористичка организација.
У Орнасу су били углавно љотићевци али било је доста и Стојадиновићевих симпатизера и оних који нису били страначки опредељени али су били националисти и анти-комунисти.

Дивљање комуниста и франковаца(усташа) на факултетима широм Краљевине Југославије било је неиздрживо и српска омладина се морала организовати и бранити. Тако је настао ОРНАС једина организација која се успешно супроставила комунистичким и усташким битангама. Ти крвави сукоби су личили понекад на данашње туче навијача (са десетинама повређених и неколицином мртвих у периоду од 1935- 1940).

„1936 година на Универзитету у Београду почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдају, али даље нападају на свима странама. До марта они су пребили десеторицу усамљених националиста (Шијачки ,Батинић, Филиповић, Марковић, Шијачки и др.) Међутим, масовни напади на удружење националиста не успевају никако (из књиге „Комунизам на београдском универзитету 1929-1940“, Београд, 1940).

По налогу Коминтерне, комунисти на факултетима се нису смиривали, упоредо са њима деловале су и усташе на факулетима у Загребу. Истичу старе захтеве: укидање суда за заштиту Државе, амнестију политичких па и војних криваца, и.т.д.. У Београду комунисти устају и против новог ректора, др. Ћоровића, који је био решен да створи „универзитетске стражаре“, који би имали да одржавају ред на Универзитету. Називајући га „реакционарним“, они траже његово смењивање.

Усташе и комунисти – стари другари

Комунисти на београдским факултетима солидарисали су се са франковцима који су правили анти-српске испаде у Загребу.
„Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ – рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: „Доле Југославија“, „Живели Перчец и Павелић“, „Живео Мијо, Краљ и Поспишил“, „Доле Београд“ и т.д..“ (одломак из књиге „Комунизам на београдском универзиету 1929-1940“, Београд, 1940.)

Све ово је тако познато и лако се може наћи паралела са данашњим стањем када анархисти дивљају на београдском универзитету, упадају и прекидају предавања, организују и предводе штрајкове.
И данас постоје јаке везе аутономашких омладинских организација (Афанс), као изразито анти-српских са анархистима у Београду.
У време Краљевине Југославије сарадња усташа и комуниста се правдала тзв.“великосрпском хегемонијом“, а данас се то правда „антифашизмом“.

Шта су 1936. тражили студенти „антифашисти“?

3. априла „Акциони одбор стручних студентских удружења“, насилно спречава предавања и проглашава штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава. Између осталог се тражи
-смањење школарине;
солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.

„Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране франковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа „Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца“, који је тада издат и у којем се каже: „да су нас српске свиње опљачкале“, и „нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима“, као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета“ (из књиге „Комунизам на београдском универзитету 1929-40, Београд 1940).

4.априла се дешава сукоб

„Орнас“ је издао проглас против штрајка и разделио га по свима факултетима.
4.априла се дешава физички напад комунистичких кукавица на чланове Орнаса.
Деветорица националиста је лепило плакате на Правном и Медицинском факултету. Комунисти су их организовано напали и то њих 60. Кукавице комунистичке су мислили да ће их бити довољно, али су се преварили.
Око 60 комуниста („штрајкачке страже“) састављених већином од студената права, напали су камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста – студената који су делили летке.
Деветорица храбрих Срба нису желели да беже пред многобројним комунистима већ су се бранили. Неко голим рукама, неко четкама за лепљење плаката, неко је отимао од комуниста и бранио се, а један од њих је имао свој нож.

Двојица националиста повређени су камама, али су се остали и даље бранили, не желећи да беже и оставе другове.
Један од чланова Орнаса, Слободан Недељковић ножем је повредио комунисте Јована Шћепановића, и Жарка Мариновића. Један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а Мариновић у руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.

Полиција је ухапсила и чланове ОРНАС-а и штрајкаче. Ректор др Владимир Ћоровић подноси оставку 25. априла, а двадесетпетодневни штрајк студената завршава се три дана касније, избором ректора др Драгољуба Јовановића и усвајањем студентских захтева.
Од тада комунисти 4. април обележавају као Дан студената, у знак сећања на трајну успомену на Жарка Мариновића и победу. Дан када су подржали франковце усташе , својe колеге и антисрпску сабраћу из Загреба.

Српски херој Слободан Недељковић осуђен је на 5 година и месеца дана. Изашао је 1941. прикључио се Српском добровољачком корпусу и погинуо за Србију и свој народ који је толико волео.

Нека је вечна слава Слободану Недељковићу!

Горан Давидовић
04.04.2011.