Тадић у Трст, Тадић из Трста



Пајац и торбар а не председник

пише: Горан Давидовић


“Синоћ ми се отелила крава, мушко теле, Тадићева глава…”

Народ кад опева и накити некога, то остаје занавек. Не мислим да је лично РеТардић заслужио народну умотворину, али тужна слика наше данашњице свакако јесте.

Јуче је Тадић био у Трсту. Председник међународно признате државе. Такорећи државничка посета. Мотао се недалеко од мене и није ми било најпријатније, не због тога што не волим друга председника, већ због тога што ме је срамота да тај и такав има титулу било чега што има предзнак “српски”.
Од када живим у Трсту, Тадић је неколико пута био овде, а никада га није интересовала српска заједница која живи у овом граду. Истина, не интересује ни Тадић Србе у Трсту, али срамота је да Србија има таквог председника. Без обзира што је окупирана, окрњена, вазална, или каква год. Имали су Срби и окупације и вазале и раније, али су се они трудили да помогну народу у окупацији, и нису се понижавали без потребе, и без користи по Србе. Такве примере имамо од турског времена, од Милоша Обреновића па све до Милана Недића.
Мутирани титоиста, сада европејац, Борис Тадић је сасвим друга врста човека. Он посећује туђе земље забаве ради, разоноде, или по налогу газда, зависи од потребе. И изнад свега брука нас где стигне.
Док остали председници држава иду у државничке посете, Тадић иде на ескурзије. И док у Португалу заиста глуми председника, у Италији као великој земљи се чак и не труди да то буде.
Председника Тадића кад долази у Трст не дочекује нико, а примају га представници регије, и привредници, италијански капиталисти.

Постоји неки протокол приликом посете страног државника некој земљи. Тадића би као председника међународно признате државе требао да прими председник Наполитано, премијер Монти, или бар неко од министара, или бар неко од њихових заменика.
Не, њега дочекују председници регија, и још се спрдају са њим.

Добро, Србија је окупирана држава, вазална, рекао би неко такву или сличну олакшавајућу околност. Мислим да тако нешто не стоји. Да наведем историјски пример Србије од пре 69 година.
За време немачке окупације Србије у Другом светском рату 1943, председник српске владе ђенерал Милан Недић посетио је Немачку. Није га примио гаулајтер Берлина, или власници фабрике Mercedes. Примио га је Адолф Хитлер, тадашњи канцелар Немачке.
Ето, па ви упоредите озбиљност две вазалне српске државе кроз овај пример из српске историје.

Што се тиче Трста, овде је била запамћена посета Петра II Kарађорђевића, који је посетио српску заједницу, и иако „краљ без земље“, суверен који је абдицирао, дочекан је од српске заједнице као краљ.
Тадић са друге стране пролази кроз Трст као трговачки путник, као пајац и као торбар. Можда је данашња српска заједница у Трсту то и заслужила својом аполитичношћу. Али, Србија као древна држава осрамоћена је оваквим “председником”.
Незабележено је у историји да је неки председник државе у оквиру предизборне кампање обилазио стране земље, игноришући сународнике који живе у земљи коју посећује.

Немачке чарапе и италијанске гаће

Оно што још више понижава је однос који “председник БоТа” гаји према представницима страног капитала у “својој земљи”. Сав тај циркус око отварања фабрика је напросто испод сваког нивоа… Не мислим само на оно фетишистичко развлачење немачких чарапа, италијанских грудњака, него и на оно бламирајуће сликање са Фијатовим аутом у Швајцарској.
Док сам био у затвору у Сомбору, сећам се да је вајни председник отварао италијанску фабрику доњег веша “Calcedonia”. Традицију је наставио отварањем немачке фабрике чарапа “Falke” у Лесковцу. Гаће, чарапе, грудњаци, делови за страна кола, то је његова „висина“, то је ОН.

Доказ да је окрњена и окупирана, вазална Република Србија најобичнија “банана држава”. Нигде на свету, у најзабитијим деловима Азије и Африке, од постојбине канибала до држава где се кравља балега ставља на главу у смислу украса, тако нешто се не може замислити.
Сви знамо да су мултинационалне компаније одавно преместиле скоро све своје фабрике у Азију, где плаћају раднике шаком риже. Јефтина радна снага производи данас “Nike”, “Puma, “Аdiddas”… Не кажем да је то у реду, али сви разумемо ситуацију. Али, председник државе, каква је таква је, слободна или окупирана, он мора да има јасан делокруг својих активности. Отварање туђинских фабрика то свакако није.

Да наведем још један пример. Сви знамо да се апсолутно сва спортска опрема производи у Кини, Индији, Бангладешу. Ајде да заобиђемо велике земље, али да ли неко може замислити да председник Бангладеша Зилур Рахман отвара фабрику Nike спортске опреме у Бангладешу?

Индија је велика земља, скоро сам купио једне Адидас патике које су произведене у Индији. Наравно да индијска председница Пратихба Патил неће отварати немачку фабрику патика Адидас у Индији. Али, то неће урадити ни индијски премијер, он је Сик забога, има поноса. Неће то урадити ни министар економије. Евентуално би то урадио градоначелник града у ком се отвара фабрика.

Не би сви они одбили да се тако понижавају јер им смета да радници њихове земље раде и зараде. Свако жели да његов народ ради и заради. Одбили би јер се ради о страној фабрици, страном капитализму, а не о њиховој домаћој индустрији. Одбили би, јер чак и потомци факира и шудри имају неког поноса, док ретардирани манекен и глумац у покушају Борис Тадић тог поноса нема.
Он чак и не зна шта је то национални понос.


Борис Тадић на ескурзији у Женеви

Било како било, Борис Тадић нас срамоти где стигне. Осрамоћени смо били и пре јучерашње Тадићеве ескурзије у Италију, тако да нисмо ништа пуно ни изгубили. Једна срамота мање више. Српска заједница у Италији има слабо развијену политичку емиграцију, не постоји још увек ни једна српска емигрантска организација (не рачунам фолклорне).
Тако да демонстрације против Тадића и његовог издајничког режима нису прављене поводом његове посете. Чак ни DIGOS (итал.државна безбедност) ниje придавала превише значаја посети Бориса Клунија. Ако изузмем агенте Дигоса који су надгледали мој одлазак на један концерт овде, ништа битно нисам приметио.
Пошто долази такав један „државник“, персона тог калибра, као што је БоТа, мислим да је и то било превише у смислу безбедности.
Углед нашег председника ништа није умањен у очима Италијана и Срба.
Какав је био такав је и остао. Што би се рекло : “Магарац у Рим, магарац из Рима”.

Горан Давидовић
Трст, 31.03.2012.