ТАБЛОИД: Алахова судбина, Недима и Сабахудина

Зашто је Војводина постала културни и информативни гето, и ко има монопол на истину у овој српској покрајини?

Никада у својој историји, од како су је Срби под Арсенијем Чарнојевићем населили, Војводина није доживела да јој главни идеолози буду два босанска „дођоша“, две антиинтелектуалне протуве, које скоро две деценије диктирају медијска и грађанска правила и цинкаре, и јавно и тајно, свакога ко „застрањује“ и друкчије мисли.

Већ пуних 18 година, са перспективом доживотног мандата, Друштвом независних новинара Војводине председава Сабахудин-Динко Грухоњић, док његов сабрат у Алаху, Недим Сејдимовић, својом огромном задњицом заузима место председника Извршног одбора ове новинарске организације, основане 1992., много пре него што су они први пут у животу видели Нови Сад. За скоро две деценије од како пишу новинске чланке, штампају књиге, врше дужности дописника највећих европских медија из Војводине, држе конференције за штампу, трибине и гостују у свим телевизијама и радио станицама, учинак ове двојице одметнутих Бошњака, био је више него погубан за информативни и културни простор „пречанских Срба“.

Али, ко је Србима у Војводини подметнуо Сабахудина – Динка и Недима? Како се десило да им Војводина олако допусти да годинама идеолошки трују и информативно изолују ову, некада „најевропскују“ регију у Србији? Чију истину њих двојица чувају, и од кога?

Пише: Арпад Нађ

Дана 28. септембра, у дневном листу „Данас“, у оквиру текста „Критике власти затвориле штампарију“, појавио се и цитат из изјаве председника Друштва независних новинара Војводине, Сабахудина Динка Грухоњића, у коме он, поводом насилног затварања новосадске штампарије у којој се штампао и Таблоид, дословно каже: „…Искрено говорећи лист ‘Таблоид’ није новина, него лист који се појављује на трафици са лажном личном картом, али то свакако није начин да се обрачунава са слободом говора, јер још 14 медија, који су колатерална штета, неће изаћи због ове одлуке…“.

Тако је постало јасно да је Сабахудин знао да је штампарија „Графопродукт“ у Новом Саду затворена по наређењу режима Александра Вучића! Наиме, у изјави, он и не крије да жали све друге медије (осим Таблоида) који више не могу тамо да се штампају јер су „колатерална штета“.

Председник Друштва независних новинара Војводине, макар се звао и Сабахудин, морао би по природи свога посла стати у заштиту угрожене новине и њених новинара. Али, уместо тога, он се острвио на Таблоид, као гладан пустињски пас на комад меса.

Истина, Таблоид јесте сладак залогај, јер је орјентисан против криминалних режима од свог оснивања. Бити против Таблоида, значи стати уз режим који пљачка и сатире Србију. То доноси и углед и профит. Можда је баш тај детаљ био важан Сабахудину Грухоњићу, који се раних деведесетих година доселио из Бијељине у Нови Сад. Упркос оноликој антисрпској пропаганди, запуцао Сабахудин-Динко из Босне да пређе у Србију! И одмах постао новинар!

Сабахудинова тетка је Надира Авдић Власи, супруга некадашњег „Титовог омладинца“, Азема Власија. Са таквом „репутацијом“, лако је упао у друштво старих војвођанских титоиста и неизлечивих Југословена. Не би то било ништа ружно, да се Сабахудин- Динко Грухоњић није одмах појавио као писац новинских чланака уперених „против оних из Београда“. Радио је то дубоко антисрпски, како за време Милошевића, тако и после њега, још преданије и страсније!

Пре 18 година, дакле, 1996. године, Динко-Сабахудин Грухоњић, након одласка Милета Исакова, и Мите Боарова, са те функције, постаје председник Друштва независних новинара Војводине! Поред свих оних новинарских доајена у Новом Саду и у целој Војводини, изабраше „хаирли Сабахудина“ да држи под контролом и медије и новинаре. Да се оглашава, критикује, усмерава и трасира „европске стандарде“. Кажу упућени, да је до тог момента већ остварио завидну каријеру „по линији сарадње са европским службама“. Тако многе ствари постају јасније. Али…

Није Сабахудин-Динко Грухоњић у Новом Саду био усамљен. У време кад и он, раних деведесетих година, појавио се у центру града, у Змај Јовиној улици, испред зграде Друштва независних новинара Војводине, прилично заобљени млади човек, огромног стомака и ништа мање главе! Био је то Недим Сејдимовић, миротворац-хомосексуалац, нека врста оријенталног Санча Пансе без магарца, али спремног да намагарчи свакога.

Дошао је из родне Тузле, привучен увек топлом добродошлицом новосадских педера. Постао је Недим десна рука Сабахудинова, његов чувар од свакога „зијана“. Чим је Сабахудин-Динко постао председник Друштва независних новинара Војводине, поставио је Недима за председника Извршног одбора овог удружења. И то ће трајати, изгледа, доживотно.

Ова њихова идила траје скоро две деценије. Недим је постао политички промотер геј-права и критичар „влашког питања“, а Динко-Сабахудин, нека врста идеолошке „Ханџар-дивизије“, главосеча по потреби Служби и владајућих режима.

Мада орјентисан отпозади, Сејдимовић ниједног тренутка није заборавио свој „фронтални“ задатак, да помаже Сабахудину-Динку, оглашавајући се редовно критичким тоном према властима у Београду. Било да је у питању „застој у евроинтеграцијама“, било да су у питању „мањинске ствари“ или „однос Србије према злочинима у Босни“. Свугде је Недим, где је и Сабахудин.

Почетком лета 2014. године, Недим пише надахнут британским хомосексуалцима: „…Стицајем околности, ове године сам био на лондонском Прајду, који је одржан за време месеца Рамазана и на Видовдан, 28. јуна“. Да би лакше прошверцовао мржњу према Видовдану, некако је уметнуо и Рамазан.

Убрзо се огласио поводом критике законских права која су припала Саветима националних мањина, сматрајући да мањине ваљда не требају да буду само националне, него и сексуалне. Да се ставе у исту раван. Ако треба и у исти кревет!

Не тако давно, Лазар Јанићијевић иначе озбиљан истраживач феномена Грухоњић-Сејдимовић, пише: „…Они (Грухоњић и Сејдимовић), не крију да се налазе међу покретачима коалиције“Грађанска Војводина“, која отворено заговара сепаратизам, Републику Војводину и референдум којим би се северна српска покрајина одвојила од Републике Србије. Замислимо сада двојицу Срба, који би се из Србије одселили у Тузлу и тамо заговарали стварање аутономне покрајине од, на пример, Тузланског“кантона“. Дакле, не републику и сепаратизам, како овај ‘бошњачко – војвођански’ двојац ради у Србији…

Да ли је баш добро и здраво за Србе као народ да и даље буду трпељиви према онима који им отворено раде о глави? У поменутом случају, сасвим је свеједно о којим рушитељима Србије је реч,“бошњачким“ или“српским“ Војвођанима и Војвођанкама.

Или можда још нисмо свесни да смо сви ми – како је Недим Сејдиновић у својим лондонско – слободно – европским цртицама констатовао -‘страни плаћеници’?“

У време док су благајне западних обавештајних служби биле издашније, покренут је пројекат „регионалног повезивања Тузле, Новог Сада и Осјека“, што је требало да буде нека врста промоције паневропске моћи и „клин“ између Србије и Републике Српске. Новац који је тада потрошио Ненад Чанак није донео никаквог ефекта. Онда су на сцену ступили Сабахудин и Недим, за много мање пара, али са више жара…Тај њихов политичко-сепаратистички забавни парк и даље постоји. У њему се обојица играју како хоће и са ким хоће.

Улазећу дубље у њихову „мисију“, лако је препознати Сабахудинове мисли и тежње. Пише он између осталог и ово:

„…Србија је, тако, земља контраста. И било би још и лепо да је тако. Аман, Србија је земља у којој је беснило деведесетих мутирало у лудило двехиљадитих.“

На овом месту, познавалац Динка-Сабахудина, Лазар Јанићијевић, каже: „…Јадан Динко у каквој одвратној земљи живи. Он, коме је тако тешко у животу, животу без материјалне и друштвене моћи. Он: Динко-Сабахудин: председник приватног Независног друштва новинара у „мутираној Србији“, у исто време и члан НУНС-а, предавач мр Грухоњић на Филозофском факултету Новог Сада „у земљи лудила“, где будућим генерацијама новинара сервира овакве мисли о (својој) „кретенастој“ земљи где живи, ради и пљује. Да ли су то и ставови Филозофског факултета у Новом Саду, Одсек за медијске студије, где дели лекције? Динко је у „земљи беснила“ и шеф новинске агенције „Бета“ за Војводину, он је и новинар Радија „Дојче веле“ за Србију, као и сива готово црна еминенција РТВ „Војводине“… Све то у лудој „земљи“ која све то трпи и награђује га друштвеним функцијама и материјалним добрима…“.

Није за очекивати да Динко-Сабахудин и његов „добри калиф Изногуд“, Недим Сејдимовић, штите од режима угрожене српске медије. Напротив. Они су своје отворено непријатељство према њима, хиљаду пута показали. Сабахудину каже да је „Таблоид лист са лажном личном картом“. Али, Таблоид лако може да дође до податка да је Сабахудин Грухоњић, звани Динко, човек са лажним држављанством. Да је његова лажна љубав за људска права маска испод које се крије србомржња. Његов сеиз Недим, не држи много до држављанства. Његова топла браћа широм света су његов топли дом. Тамо где је његовој задњици угодно, и њему је.

Да ли је Војводина способна да из медија, политике и друштвеног живота избаци ову двојицу босанских мазгова и разбије ланце догме и изолације које су јој њих двојица обесили о врат, али за рачун мало крупнијих звери?

(Наставак у следећем броју)