Руски национализам и рат у Украјини

Кога подржавају руски националисти, Новорусију или Украјину?

У метежу свеопште, најблаже речено неумјерене путинофилије и про-путиновске хистерије код великог броја Срба, ширу јавност српских земаља готово да и не занима какав је став руских националиста по питању рата у Украјини. Ипак, за оне Србе који се идеолошки сврставају у категорију националиста итекако је битно шта о овом трагичном братоубилачком сукобу мисле руски националисти. То је важно из разлога јер су се међу српским националистима појавиле бројне опречне информације и контроверзе у вези тога коме руски националисти дају подршку, проруској или украјинској страни?

BEL_2898Учесници „Руског марша за Новорусију“

Једни тврде да су руски националисти веома подијељени по овом питању, други да их је огромна већина безрезервно стала на страну Новорусије, а трећи да их је већина неутрална или чак да огроман проценат подржава Украјину! Да би се коначно, колико-толико, стало на крај инсинуацијама и дилемама које српски националисти имају, одлучили смо да српску националистичку (али и ширу патриотску) јавност упознамо са реалном ситуацијом и чињеницама до којих смо дошли активно пратећи рат у Украјини, руску националистичку сцену и разговарајући и нформишући се код наше браће руских националиста.

Националисти против Путина

За боље разумјевање од стране шире јавности, битно је нагласити да готово сви руски националисти имају у потпуности анти-путиновске позиције, бар када се ради о унутрашњој политици Руске федерације. Руски националисти су с правом незадовољни због појединих Путинових потеза и актуелне политике државе на унутрашњем плану. Такав став и незадовољство производ су чињенице да власт: прогони и затвара поједине руске националисте; толерише или чак стимулише имиграцију кавкаских и централноазијских народа у Русију (што дугорочно гледано мијења демографску слику на штету етничких Руса-словена, а у корист азијаната); велича совјетску прошлост и бољшевизам који је директно одговоран за смрт царске породице и милиона Руса, као и скоро потпуно уништење православља као религије.

nationalists-unity-dayУчесници „Руског марша“

Нема сумње да због ових неоспорних чињеница руске власти не могу бити окарактерисане као националне у правом смислу те ријечи, нити да раде у корист етничких Руса, што је дугорочно гледано и погубно и трагично, али нажалост и као такве оне су једина каква-таква брана НАТО-америчком империјализму, глобализму и осталим накарадним западним идеологијама произашлим из настраног западног либерализма.

Да не будемо у потпуности критични према Путину и његовој власти, морамо похвалити и позитивне вриједности његове владавине, а оне се огледају у: законској забрани хомосексуалне пропаганде; много конзервативнијем приступу организације државе и друштва него што је то случај у декадентним системима западне псеудодемократије; промовисању православља као државне религије; те колико-толико повећаном животном стандарду Руса у последњих 10-12 година.

Ипак, због лоших ствари Путинове владавине и негативне политике на унутрашњем плану, поједини руски националисти склони су да оптуже Путина као главног кривца за братоубилачки рат у Украјини и да сходно томе заузму не само „неутралну“, већ и отворено про-украјинску позицију у сукобу, а неки су у сопственом ауто-шовинистичком делиријуму отишли толико далеко па се су пријавили као добровољци и ратују у саставу украјинског националистичког батаљона „Азов“ против свог сопственог народа у Новорусији.

Како год, тврдње да су званичне руске власти те које су увеле Русе у рат са братским Украјинцима, нису ништа друго него класична замјена теза, узрока и посљедице. Шта год мислили о њему, Путин није тај који је кренуо први у тај братоубилачки рат, већ све што се десило (и анексија Крима и рат у Донбасу) директне су посљедице тзв. „Евромајдана“ и репресије над руско-језичким становништвом Украјине, као и пријетње од доласка НАТО пакта на Крим (за који су Руси крварили у неколико ратова) и у источне дијелове Украијине.

Два марша руских националиста

Ситуација у Украјини довела је и до тога да су 4. новембра на „Дан националног јединства“ (датум ослобођења Москве од Пољака 1612.) у Москви, умјесто традиционално једног „Руског марша“, организована два марша руских националиста.

122ADEC3-81A9-4E63-BD58-298792272AD0_w974_n_s1Дмитри Демушкин, један од организатора „Руског марша“, фото: тасс

„Руски марш“ одржан у југоисточном дијелу Москве окупио је идеолошки различите националистичке групе, па смо у једној колони могли видјети фудбалске навијаче, националисте које подржавају Новорусију, националисте који подржавају „руско-украјинско јединство“, националисте који подржавају Украјину, паганске националисте, православне националисте, неке мање политичке партије и субкултурне „наци“ групе. Иако је Маршу присуствовало и нешто „старијих“ људи, већина учесника (око 2000-3000 људи) су били између 16-25 година.

5A898861-08B8-4B35-B024-746176654033_w748_r1_sУчесници „Руског марша“ у подршци Новорусији, фото: РИА Новости

Један од организатора и централних фигура „Руског марша“ је био Дмитри Демушкин, вођа организације „Руси“ (Русские), некада вођа „Словенског савеза“ који су власти забраниле. Демушкин је, због појављивања у различитим тв емисијама, новинским чланцима и интервјуима, од стране масовних медија окарактерисан као најпознатији руски националиста и један од оних који заговарају руско-украјинско јединство, Путина отворено оптужују за рат и потпуно занемарују очигледну русофобију која постоји у Украјини. Тврди да та русофобија заправо не постоји, већ да је производ пропаганде и измишљања руских масовних медија.

10245425_747388171983089_6227496072866020510_nУчесници „Руског марша“ против рата са Украјином

Демушкин је чак тврдио да ће у Кијеву заједно са украјинским националистима (између осталог и са онима из „Азова“) организовати „Марш словенског јединства“, на шта су из „Азова“ одговорили да је Демушкин лажов и да би, уколико би се неко појавио на таквом маршу, био претучен или убијен. Иако би се Демушкинова позиција по питању Украјине могла окарактерисати као „Ја сам против рата између Словена“, чињеница је да се неки бивши чланови његове бивше организације („Словенски савез“) боре на страни Новорусије.

BEL_3151Учесници „Руског марша за Новорусију“

„Руски марш за Новорусију“ окупио је такође око 2000-3000 људи, углавном старости између 25-40 година, уз учешће националиста са империјално-монархистичким и православним предзнаком из организација као што су „Руски империјални покрет“ (Русское имперское движение) или партије „Велика Русија“ (Великая Россия). Важно је истаћи да су овом Маршу присуствовали и многи борци из Новорусије.

Russian-March-Unity-Day-8Учесници „Руског марша за Новорусију“

Националисти за Новорусију, дио „субкултурне сцене“ за Украјину

Пратећи руску националистичку сцену и из разговора са руским националистима, може се чути, да се прије избијања оружаних борби у Донбасу, већина руских националиста солидарисала или чак сарађивала са појединим украјинским националистима, али да их је са оваквим развојем ситуације већина снажно стала уз Новорусију (по грубим процјенама око 70%), а отприлике је 20% оних који су против „братоубилачког рата“, док је око 10% оних који су (и даље) строго за Украјину.

Russian-March-Unity-Day-6Учесници „Руског марша за Новорусију“

Када је ријеч о конкретним именима, на страни Новорусије су, поред већ поменутих „Велике Русије“ и „Руског империјалног покрета“, следеће организације, покрети, групе и политичке партије: „Битка за Донбас“, „Национално демократска партија“, „Светлаја Рус“, „Руско национално јединство“, „Црна стотина“, „РОНС“, „Партија националних бољшевика“, „Спутник&Погром“ (највећи руски интернет мас-медиј), „Руски стег“ (легенде руске националистичке музичке сцене). Сви наведени учествују на разне начине у помоћи руском народу у Донбасу, скупљају хуманитарну помоћ, подржавају Новорусију на пропагандно-информационом плану или шаљу добровољце на ратиште

BEL_3028Учесници „Руског марша за Новорусију“

Ипак, просјечан руски националиста (било да је он православно-монархистиче или национал-социјалистичке орјентације) је става да сви руски националисти подржавају Новорусију, јер она је у апсолутном интересу, не само руске државе, већ и руског народа у цјелини. По њима, онај који је против интереса сопственог народа не може се ни у једном случају називати руским националистом. Прави националиста је онај који воли своју нацију, чак и кад је она на најнижим гранама он се труди да јој помогне да буде боља, да је излијечи, а не да ратује против ње.

Ако говоримо о руским подржаваоцима Украјине, углавном се ради о особама између 18-20 година из разних субкултурних група који се радије идентификују са симболиком украјинских националиста, „западном наци-субкултуром“ и „бијелим национализмом“ него ли са руским национализмом као таквим. Када је ријеч о конкретним организацијама ту се прије свега ради о организацијама „Вотан југенд“ и „Националистички покрет“ (иако и међу овим групама наводно има подјела по питању Украјине).

Расни национализам је свакако од изузетног значаја као интегрални дио сваког аутентичног национализма (јер нема истинског очувања нације и идентитета без очувања расног идентитета), али стављати се на непријатељску страну услијед очигледног непознавања политике, идеологије и геополитике, а зарад учвршћивања некаквих лажних позиција унутар сопствених субкултурних кругова равно је најпримитивнијем могућем облику аутошовинизма, поготово што се став просјечног руског подржаваоца Украјине може поједноставити на начин: „Руска нација је тотално болесна и ми зато морамо подржати нашу здравију словенску браћу Украјинце“.

148566353fАктивисти „Вотан југенда“ са украјинским националистима из „Азова“

Шеста колона у Москви

Јасан закључак је да су руски симпатизери Украјине и непријатељи Новорусије (свјесно или несвјесно) подржаваоци, не само Украјине, већ и Америке, НАТО-а и јеврејских олигарха, а то их чини класичном америчком шестом колоном у Москви. Намјерно истичући шестом, јер под петом колоном се подразумијевају отворени непријатељи државе и обожаваоци либералног Запада и Америке (разни либерали и Сорошеви стипендисти), док се под шестом колоном подразумијевају сви они који су декларативно националисти, али су им активности у суштински анти-националне и анти-државне и раде у корист непријатеља руског народа.

„Националисти“ против „комуниста“?

Неки су склони и да не симпатишу Донбас зато што многи његови становници и даље грчевито бране Лењинове споменике, јер у њима виде носталгију за некаквим „старим, добрим, совјетским временима“. Ти споменици свакако јесу ужасан реликт једног времена и као такви требају бити уклоњени првом приликом, али они осим симболичног данас немају никакво суштинско значење и као такви не могу утицати на геополитичку, идеолошку и етничку (чак у неким моментима и религијску) позадину и суштину сукоба у Донбасу. Када говоримо о идеолошкој, свакако се не ради о сукобу између „украјинских националиста“ и „руских комуниста“ какву причу украјински националисти желе пласирати европској „националистичкој интернационали“ (сјетимо се само хрватске пропаганде о борби против „србо-комуниста“).

1413159813_8zw5-mj6h5oРуски националисти-добровољци из специјалне јединице „Русич“ у саставу јединица Луганске народне републике

Код обичног народа у Донбасу без сумње има доста совјетофилије и носталгије за старим временима (истина са одласком старијих генерација са „животне сцене“ совјетофилија полако изумире), али већина људи у војсци и политичком врху ДНР-а и ЛНР-а су руски националисти, монархисти, империјалисти, „евроазијанци и дугинисти“ и можда нешто врло мало комуниста.

С обзиром да је украјинска страна препуна ЕУ-НАТО фанатика и прозападних либерала, те активно подржана од стране англо-американаца, Јевреја и њихових олигарха јасно је да се, осим сукоба између Руса и Украјинаца, овдје ради о класичном сукобу два супротстављена геополитичка (па и идеолошка концепта), НАТО-англо-америчког концепта експанзионизма, глобализма и либералне псеудодемократије и руског који се супротставља том експанзионизму и таквим „вриједностима“. На вама је коју ћете страну изабрати.

НСФ Српска