Почивај у миру Павел, пријатељу мој…

Јуче је изненада преминуо мој велики пријатељ Павел Чернев. Српски народ није имао много пријатеља, али Чернев је свакако био један од њих. Био је заиста добар човек.

Вест је дошла неочекивано и за тренутак сам помислио да је можда нека неслана шала. Чернев ми је писао пре неколико дана и баш данас сам хтео да га позовем на једну конференцију десних европских странака. Уместо тога пишем овај некролог и мислим о телеграму саучешћа. Живот је такав, непредвидив.

Пријатељство мене и Чернева датира од 2007. када смо се упознали на „конференцији о словенском наслеђу“ у Клубу књижевника у Француској 7. где смо обојица били гости.

Још тада је показао своју широку душу и велику жељу за сарадњом српског и бугарског народа.

Једном у Мажестику ми је говорио о томе да су Срби и Бугари нанели једни другима многа зла, али да морамо наћи начин да се ујединимо против заједничких непријатеља.

Као бугарски посланик Павел Чернев је љубав према правди и српском народу показао тако што је јавно и демонстративно у скупштини Бугарске поцепао заставу тзв“Косова“.

Као политичар био је народски човек, весељак, и вечити оптимиста.

Никада нећу прежалити што се нисам са њим више дружио, и никад себи нећу опростити лењост да се чешће чујем са њим.

Много тога му нисам рекао, а последње његове речи мени упућене „знаеш брат уз тебе сум!“ памтићу док сам жив. Увек ме је звао „брат“, пркосећи тако братоубилачкој вековној мржњи између Бугара и Срба.

Живео је као да је сваки дан последњи, брзо је трошио дане своје на земљи, и смрт је дошла пребрзо…

Надам се једном када се поново сретнемо на оном лепшем свету, рећи ћу му колико сам му захвалан и колико сам га заиста ценио, волео и често спомињао.

Нека му Бог подари рајско насеље…

Почивај у миру брате мој Павеле.

Твој српски брат у Христу

Горан Д.