Парада у граду Содому, ново насиље над народом

Дошла је и прошла још једна шетња групе грађана која промовише хомосексуалност као нормалан и пожељан начин живота. Некако је све тихо завршено. Можда би организатори требали због тога и да се забрину. Превише тихо…

На улице поробљеног Београда изведена је скоро цела полицијска сила режима. Неко каже 5.000 неко целих 10.000. Видели смо демонстрацију голе силе. Типично показивање народу да се не игра са ватром.

Међутим,народ је ћутао. Као лоботомирани и умртвљени организам без душе. Улице су биле пусте.

50-так чланова неколико удружења која сада већ традиционално организују такозвану „Параду поноса“, имало је подршку доброг дела политичара и дипломатског кора. Било је међу њима и јавних личности, новинара, углавном хетеросексуалних особа, али и полицајаца у цивилу. На крају их се скупило пар стотина. Подржала их је и „ромска заједница“.

80158160955fea6bc27c75798691993_v4_bigКад се све сабере и одузме, чини се да је у колони било веома мало хомосексуалаца и лезбејки. Тако да се са правом можемо запитати, кога они уопште представљају и чему ово служи?

Јер нико те особе из такозваних ЛГБТ удружења није делегирао да представљају настране хомосексуалне особе. Дакле ради се о пукој злоупотреби, прању новца, пропаганди, насиљу над поробљеним народом од стране окупатора оличеном у гаулајтерима НАТО и ЕУ земаља.

Велики новац из ЕУ се ту врти и пуно ствари зависи од овог дрског и насилног пропагирања сексуалне изопачености. Због свега тога је режим био тако упоран да изведе овај агресивни перверзни перформанс.

О трошку народа су окачене и шарене заставе које представљају хомосексуалце и лезбејке. Као да је државни празник. Али, каква држава такве и заставе на бандерама. А бедни народ је платио и дневнице за полицију која је одстојала својих 30 сребрењака као сви срамни плаћеници.

policija

НАРОД СЕ САКРИО

Противници „параде“ су се пасивизирали. Два скупа су без већег успеха непотребно одржани дан пре 20.септембра. На скупу на тргу били су отац Жарко Гавриловић, рашчињени монах Антоније , Весна Веизовић и други.

Миран скуп са доста омладине, породичних људи са децом. Посета не тако сјајна али храбар потез организатора.

На дан „параде“ у превентивном смислу похапшено је педесетак омладинаца. Скуп који је заказао Младен Обрадовић из Образа је очекивано забрањен. По дискреционом праву полиције и процени безбедности. Де факто забрањен је по праву јачег. Народски речено, може им се.

Храбар скуп на улици, док су били опкољени оклопљеном полицијом, одржали су верници, свештенство и монахиње Српске Истините Православне Цркве предвођени епископима Акакијем и еп.Нектаријем. Било их је око стотинак јер су им се придружили и неки омладинци који су се ту затекли. Ту је био и војвода Јован Адамовић и још неки храбри Срби.

Мирно и у молитви су одржали протест, а након проласка колоне пропагатора настраности, православни свештеници су окадили улице.

12009656_159320671076934_4735199364160950758_nВладика Акакије иако лошег здравља стао је пред кордон

На неки начин ови храбри људи и добри хришћани заступали су све светосавце и православце у Београду. Одрадили су што су наумили и спасили своју душу.

Порта цркве Светог Марка је била окупирана оружаном силом. Незабележено у историји српске Цркве да наоружани људи окупирају порту. Не знам ни да ли су Шиптари улазили наоружани у порту Пећке патријаршије, поготово не други окупатор у неку порту храма. А ето овај пут то су учинили Срби (бар по имену), особе које се називају полицијом и своју децу хране тако што бране антисрпски режим и његове манифестације.

Док нормалне државе изводе полицију и војску да бране своје границе у Србији је другачије. На границама нема никога, улази се како хоће, али зато се у главном граду банана државе не може проћи и све је блокирано да би се прошетала шачица манијака.

ulica-beogradВелика сила послата на миран Београд

Симо Спасић из удружења киднапованих и несталих са Косова и Метохије покушао је да се пробије до Савезне скупштине како би стао испред српског Зида плача, паноа са фотографијама несталих Срба са Космета и на тај начин исказао протест али је заустављен.

Желео је Симо да седне испред фотографија тих мученика и заплаче се над судбином српског народа. Али у окупираној Србији није дозвољен ни плач. Испред фотографија тих мученика прошли су кезећи се полудели људи, поворка настраних предвођена амбасадором оне земље која је учествовала у убијању српског народа.

А Београд? Тај град је нестао. Београд је одлучио да по ко зна који пут пљуне Бога. Да зарати са Богом. А тај рат нико до сада није добио, јер га је немогуће добити.

Све странке од СРС, Двери, СНП, ДСС до малих организација изабрале су да игноришу демонстрацију насиља над народом. Не интересује их то, имају прече обавезе.

Забијање главе у песак би требало да им аболира савест, или да им буде лакше. Јер реално ништа се ту без најмање 10-20.000 демонстраната не би могло учинити. А ко да их скупи? Сећамо се како се голорука храбра српска омладина борила 2010. па није успела да спречи параду настраних. А било је тада 6.000 момака и девојака спремних да се боре за Србију и њену част.

Данас је другачије време. Потпуно мртвило. Окупација. Беда.

Целу ову ситуацију можемо гледати из два угла, мрачног песимистичког и ведрог оптимистичког.

Написаћу оба мишљења, и једно и друго је истинито, па нека свако изабере шта му више лежи:

МРАЧНО ПЕСИМИСТИЧКО ГЛЕДИШТЕ

Народ је убијен у појам. Никоме није стало до части и морала, до слободе. У целом Београду не може се скупити 300 храбрих људи, не може ни 200. Да су бар њих 100 полегали по асфалту у мирном протесту па нека их газе или носе. За „гандијевски отпор“ нисмо никад били кадри ни талентовани.

А нисмо ни за бој. Јер може нам неко одбити бубреге, разбити главу. Или да нас ухапсе па да чамимо у затвору где има бува. Отприлике тако се размишља данас.
Срби су изабрали да ропски животаре, да им се уринира по глави и да их понижава како ко стигне.

Јер живот је кратак и боље га провести као пас и роб, мирно испред телевизора и уз паштету, саламу и цркотине из „Матијевића“, него да се имају проблеми, да се заглави затвор или да се добије по лабрњи.

ВЕДРО ОПТИМИСТИЧКО ГЛЕДИШТЕ

Није све тако црно. Окупатор се плаши. Режим се плаши. Да се не плаши не би изводио онолику силу на улице. О таквој полицијској сили је Милошевић могао само да сања.

Београђани су масовно изабрали да згађени игноришу тај догађај, а тишина некад зна да буде страшнија од бурног негодовања.

Уз сво усиљено смејање, и махање шареним крпама, верујем да је било веома непријатно оним дегенерицима да шетају празним улицама, окружени хиљадама наоружаних полицајаца под пуном спремом и борним возилима.

12032137_10206873019998307_8747988469498950949_nХрабри полицајци у граду духова

Није баш све пропало. Омладине још има. Ближи се дан српског гнева.

Уосталом нека свако ради свој посао. Полиција је изабрала да заради дневницу и да на тај начин храни своју децу. Народ им је одговорио досетком – клетвом „Какве чували – такви вам се рађали“.

Режим је одлучио да иде до краја уз окупатора. До коначне пропасти надамо се.

СПЦ је изабрала ћутање и тако јасно показала какви су нељуди и неправославци екуменистички епископи у њој.

Странке такозване патриотске опозиције такође. Потпуно су заказали и поново су издали народ.

Али народ још није баш скроз наскроз мртав. Видео сам жар у очима српске омладине. Још то није скроз угашено.

Дићи ће се поново Срби. Кад-тад.

Горан Давидовић