Одлазак Пустињског Лава

Хероји не умиру…а фукара је рођена мртва…

Кад умре било који човек, осећам тугу. Али, кажу да велики људи не умиру. Зато велике људе не треба ни жалити када одлазе са овог света. Можда смо више ми који остајемо за жаљење.

Вођа Џамахирије пуковник Муамер ел Гадафи није умро узалуд. Живео је за свој народ, борио се за њега. И умро је мученичком смрћу за народ који је толико волео и за кога је толико учинио за живота.

Гадафи је био Велики Човек. Херој. Револуционар. Визионар. И што је за нас посебно важно, био је велики и искрени пријатељ Срба.
Српски народ никад није имао пуно пријатеља. Гадафи је то био, стотину пута је то доказао.

Нисам никад био неки Гадафијев симпатизер. Међутим, не може се порећи да је тај велики човек много урадио за своју земљу, и зато је био трн у оку великим силама. Због тога он заслужује поштовање свих народа света, не само српског.
Да ли су га Срби волели? Јесу. Да ли нас је гмизави олош из Београда осрамотио како се понео према том човеку? Јесте.

Верујем да ће једна од првих одлука НАТО вазала из Бенгазија бити признање тзв.“Републике Косово“. Гмизавци из Београда су признали НАТО послушнике у Либији, газде су им исте, припадају истој врсти, вегетирају на исти начин јер су иста сорта двоножних бића.

Како је умро пустињски лав?

Постоји пар верзија како је убијен Гадафи, на крају се ипак издвојила следећа: Колону возила која се пробијала из опкољеног Сирта, а у којој је био Гадафи са пратњом, бомбардовала је француска авијација. Као рањени лав Гадафи се повукао са неколицином са пута али су га ухватили шакали, човеколики-пацови, мучили, пљували, ударали, и на крају усмртили.
Након тога су наступили стрвинари и лешинари: новинари, званичници Запада, а и данас мртвог Гадафија још увек излажу у Мисрати у једном излогу у хладњачи.
Нечувено дивљаштво, психопате које немају границе!

То су пулени западне демократије, демократска Ал-каида и остали олош у папучама, и са понеком лиферованом НАТО пустињском униформом.

Сви знамо да су узроци рата у Либији били економске природе. Америка је новац који дугује Либији вратила бомбама. Саркози се у складу са традицијом свог народа пожурио да побије што више либијске деце да би обезбедио јефтину нафту Француској.
То су факти, страшне чињенице које немам ни потребе да појашњавам ни да износим цифре и друге показатеље, јер сви то врло добро знате и сами.
Због Запада, који стрвинари и храни се крвљу, нафтом, златом, умирале су грозном смрћу либијске мајке, жене, деца, старци. Више десетина хиљада људи је осакаћено, на стотине хиљада цивила је пропатило због крвничког бомбардовања НАТО пакта.
НАТО, највећа терористичка злочиначка организација од када је света и века, у Либији је проузроковала смрт преко 30.000 људи од чега су највећи број управо цивили, жене, деца, старци.

Једна богата, независна и просперитетна земља је уништена и вероватно се неће никад више опоравити. Због нафте и злата су убијани од стране звериња са Запада…убијани су од оних који служе Ариману, Сатани, Мамону, и оних који су на олтаре човекомрзачких богова принели опет крвне жртве.
Крв невиних, оних који никоме нису наудили.
Велики пријатељ српског народа није могао остати жив. То се не уклапа у сценарио Зла, иако смо се бар ми у Србији надали неком чуду и победи Либије, или бар часном миру.

На крају ове либијске хорор приче, гледали смо у неверици убиство заробљеног, тешко рањеног, либијског вође, од стране двоножних звери, башибозука који служи НАТО пакту. Искрено, као да ми је погинуо род рођени, верујем да тако осећају многи Срби и слободољубиви људи широм света.
Иживљавање над тешко рањеним старцем од 70 година, урлици, радовање злочинаца и стрвинарски менталитет западног „новинарства“, све је то оставило дубок утисак на мене. Потврђено је у каквом свету живимо и са каквим зверима дишемо исти ваздух на овој планети.
Тријумф зла, демо(но)кратије, америчког тиранства, јесте застрашујућ. Слике мучења и убиства Гадафија су један од портрета те НАТО идеологије , те лихварске вере у материјално, уопштено портрет САД-а, тог непријатеља човечанства…

Дешавао се месецима геноцид над целим једним народом пред очима целог света, а свет је ћутао. Такозване Уједињене нације немају ни један разлог да постоје. УН је једна одвратна и сасвим непотребна институција која служи САД.

Када су Сирт ,тај град херој, засипали даноноћно, пржећи све пред собом, мало ко се усудио јавно да пита, зашто? Због чега се убијају ти људи? И мало ко је јавно говорио да се машинерија НАТО убица неће зауставити на Либији?
Када су бацили такозвану „сиротињску атомску бомбу“ на Бен Валид, и када су испробавали све најпрљавије бомбе које су имали у арсеналу, шта је тада радио свет на Западу? Бавио се хипи лудацима који спавају на Вол стриту.
Онда није ни чудо што нико не реагује на крволочне изјаве, на некрофилске, садистичке изјаве званичника НАТО земаља. Пролази време и сви покушавају да забораве осмехе на лицима политичара Запада.

Са друге стране патуљак из Кремља изјавио је да се нада да ће „доћи до коначног договора о конфигурацији снага а Либија постати модерна демократска држава“. Знамо да руска дипломатија воли лисичије пренемагање, али Медведев је бар мало могао бирати речи.

Сви ми знамо да су Руси и Кинези намерно пустили НАТО звер да се издува, мисле да ће их то истрошити и да ће се САД империја урушити сама од себе, изнутра, због економског колапса који доживљава. Можда је то мудра политика Русије, можда није, време ће показати, али да је неморално од Руса и Кинеза да тако поступају то не мора да се доказује, то је јасно као дан.

Черечење рањеног Гадафија, његово мучко убиство, и на крају излагање тела у хладњачи и излогу, је слика и прилика западне демократије.
Тако се не би поступало са највећим зликовцем, тако се не би поступало са ухваћеном дивљом животињом.

Те двоножне звери, ти крволоци уз крике Allahu akbar (што вероватно значи „Живела демократија и људска права“), ругоба су и страшило либералне демократије. Та лица, та крв на њиховим рукама најбоље осликавају идеологију Вашингтона, Брисела, Лондона, Париза…
Не желе да га људски сахране, кажу да се боје ходочашћа? Чијег? Па рекоше да га народ не воли. Све ово подсећа на исте сатанистичке методе Црвене армије и западних сила у Другом светском рату, подсећа и на „наше“ комунистичке крволоке.

У суштини све је то исто „предузеће“ исти газда, исти методи…
Боје се и мртвих људи, убијају и муче из страха. Гоњени демонима и сами постају демони. НАТО плаћеници чак не дозвољавају да се изврши обдукција, али нема ни потребе, Гадафи је убијен пред очима целог света.

А главешине САД-а и ЕУ и даље се радују и славе над мртвим непријатељем. Руски изасланик у НАТО Дмитриј Рогозин лепо је написао „да усхићење Запада због смрти Гадафија има садистичку позадину”. Како лепо пише Рогозин на твитеру „на лицима лидера светских демократија види се таква радост, као да се сећају када су у детињству вешали мачке луталице у подрумима “.

Истина, они друге радости осим садистичке и болесног перверзног задовољства и немају. Кад се не баве копрофагијом и некрофилијом, они су дубоко у педофилији. Очигледно да апсолутно нижи зли духови и демони одавно владају Западом.
Шта на крају може да очекује поштен човек који не трпи неправду на овом болесном свету, на овој од зла окупираној планети?
Једино да буде прогањан, затваран, осуђиван, да му се пусти крв, да буде мучен и на крају убијен. Тако се делимо не само на расе, народе, идеологије, вере, него изнад свега сасвим јасно се делимо на правичне и неправичне. То је основна линија, граница која нас дели и делиће нас до краја света.

Тужно је али истинито, овај свет тако функционише. Над нама владају злотвори,крволоци, а у већем делу света имамо овце које трпе и ропски животаре. Постоје и они који дижу свој глас и по потреби мач против неправде, тираније, зла у свету, али су врло малобројни.
Верујем да их има још на десетине хиљада у Либији и да рат тамо није готов, у крајњу руку живот тамо ће се одвијати слично ирачком и авганистанском сценарију. Отпор либијског народа још увек није сломљен.

Гадафи је мртав физички али верујем да је оставио велики траг у срцима људи Либије, али и целог света.
Није никоме чудно што су Срби према Пуковнику осећали љубав али је тужно што му нисмо помогли колико је он нама.

Нека је слава великом пријатељу Србије, нека је вечна слава и благодарност вођи Либије Пуковнику Гадафију.

Горан Давидовић, 22.10.2011.