Наследници Динка Ахмеда Грухоњића

На РТВ јуче је приказана емисија која говори о догађајима од 07.октобра 2007. и о дуго одлаганом суђењу мојој маленкости. Радио телевизија Војводине која себи од милоште тепа: Јавни радиодифузни сервис грађана Војводине, који на српском језику и језицима националних мањина емитује телевизијски, радијски и мултимедијални програм. Емисија носи назив „Шетња, претња, стрепња“. Остало је нејасно ко шета, ко прети а ко стрепи. Можда ће правити и други део па су остали намерно недоречени.

Аутор емисије је извесни Дарко Шпер који је уредник портала РТВ, и ради за такозвани VOICE (Војвођански истраживачко аналитички центар, или тако нешто).
Дарко Шпер је чедо Динка Ахмеда Грухоњића, код колега новинара и широј јавности познатијег као Сабахудин. Пулен чувеног Грухоњића Дарко Шпер у свом домаћем задатку под фирмом документарне емисије покушава неуспешно да одговори на многа питања.

hqdefaultКада сам сазнао да се емисија прави, преко неких часних новинара послао сам свој број телефона и мејл господину Шперу да ме контактира ако жели да изађе из круга псеудо-новинарства и чује другу страну. Наравно није ме контактирао јер ученици Динка Грухоњића не познају тај левел пристојности и професионализма.
Емисију сам морао да погледам дан касније, по повратку из Беча. Гледање емисије ми је одузело 30 минута, али није било незанимљиво, са социолошко-феноменолошког аспекта. Чак могу рећи да сам се и забавио. Сад по великој врућини морам да напишем неки коментар јер дугујем пратиоцима мог блога коментар емисије јер многи је нису гледали а чули су за њу.

Фасцинира што се током овог малог документарног филма у позадини чује песма “Atmosphere” од Joy Divison. Мелахолично-депресивни вокал Јан Кертиса прати излагања интервјуисаних и видео снимке од пре осам година. За тренутак сам помислио да ће се и Јан појавити и викнути његово чувено: You all forgot Rudolf HESS!’ Али ништа од тога. А било би забавно. Јер та уврнута усташко-антисрпска-антифа прича некад може бити и забавна. Иако у већини случајева није.

Јер они нису духовити , само некад испадају смешни. У духу овог нејуначког болесног времена.

Нисмо видели ништа ново. Снимци око хиљаду демонстраната из ЛДП, ЛСВ, разних НВО који су аутобусима довожени у Нови Сад из Београда, Зрењанина, Кикинде, Суботице и многих других градова и места.
Тих дана сам добио доста фотографија тих аутобуса и тих људи. У сваком случају рођених Новосађана је било најмање у том скупу у покрету.

media-manipulation

Монтажу је Дарко Шпер радио брижљиво. Знам да је монтажу емисије почео много пре 7.јула, а на РТВ је најавио филм 8.јула у јутарњем програму. Разговарао је са неколицином истомишљеника који су били 7.октобра 2007. међу окупљеним „антифашистима“ како себе воле да зову.

Јању Беч Нојман не бих коментарисао, бојим се да је у питању особа која не стоји баш најбоље са психичким здрављем. Била је најбоља када је рекла:“ Те фашисте треба одвести у Аушвиц, и оставити тамо“ . Е сад, шта би нам у Аушвицу баба Јања радила је остало у тамном неоткривеном кутку болесне маште госпође Нојман. Ваљда оно што се ради са српским „фашистима“ и онима који не мисле онако како је прописано. Зашто би нас баш у Аушвиц а не у Јасеновац остало је  непознато.

Млаки Александар Попов ми је са друге стране неинспиративан да бих коментарисао његово излагање које је снимано на месту злочина поред зида баште војног ресторана на Кеју..

Занимљиво ми је коришћене сиротог Бетовена. Уз снимке када полиција туче, везује и спроводи српску омладину иде Бетовенова Девета. Као у „Пакленој поморанџи“. Свакако има нешто садистички первезно у свему томе. Можда би неки психолог све то боље објаснио. Можда се Шпер занео, или га је понела госпођа Нојман. Не сумњам да је госпођа Нојман уживала сладострасно док је гледала снимке пребијања и везивања српских омладинаца које је Шпер тако лепо уклопио уз генијалну Бетовенову Девету.

Шта ће сведок испричати на суђењу?

Недима Сејдиновића кога су снимали поред нашег српског песника Змај Јове, у једном тренутку Дарко Шпер пита: „ Шта ћете испричати као сведок?“
Митски! Тако нешто још нисмо видели ни чули. А виђао сам и слушао свашта док сам имао посла са такозваним правосуђем у Србији. Да неко пита сведока за медије шта ће рећи на суду. Бравурозно.
Наравно Недим се не сећа ничега. Године су прошле. Може као Артуковић на суђењу: “Не знам, не сећам се“.

nedim-i-dinko
Затим изјаву даје и насмејани адвокат Владимир Бељански јер је он  особа без које не може да прође оваква ујдурма. Са њим сам имао духовите преписке преко поднесака када је дотични заступао Динка Ахмеда Грухоњића.

А зашто се Динко не појављује у филму свог пулена? Не зна се. Оно што се зна је да су силне паре стигле још 2012. на рачун такозваног Независног друштва новинара Војводине од стране америчке НЕД која се финансира из буџета САД. Паметном доста.

И шта Динко има да прича, има наследнике…

Не треба коментарисати поступак, али да кажем и ово…

И за крај, реченица портпаролке Вишег суда у Н.Саду:“ Коментарисање поступка који је у току није могуће“.

Тако рече симпатична госпођица која неодољиво личи на Александру Јерков, портпаролка суда у пропагандној емисији која је направљена да утиче на суд, да суди и пресуди.

Није тешко ономе ко жели да зна истину и да се потруди да је сазна. А време је интернета може се свашта наћи. На Јутјубу има и снимак инцидента

По овој врућини ми је мрско да пишем и корисне ствари а посебно да се бавим неким небитним документарним филмом. Зато ћу поновити оно што сам скоро рекао у разговору за један српски портал. Навешћу неке важне чињенице које Шперов пропаганди филм није смео да изнесе:

1. У целом поступку до сада се није променило троје судија него седам (7). Почевши од истражног судије Анкице Курјачки па преко Дарка Тадића, Светлане Томић Јокић, Зоре Јамушаков која је најдуже држала предмет и отишла у пензију не решивши га. Затим ту су и судије Здравка Писарић која је имала интересaнтне идеје да све реши и до Радета Калајџије који је такође желео да предмет реши. На крају је предмет доспео до Слободанке Гутовић, али верујем да га се брзо отарасила као да је кужан.

Сада се не зна коме је додељен предмет. До мене су долазила нека имена али за сада ништа званично. Судије су бежале од предмета јер је прљав политички и што је најгоре по њих није га лако одрадити јер има превише снимака и сведока који уништавају идиотску оптужницу. А Чанку, Недиму и организаторима скупа као и насилницима који су бацали камење и повредили људе сигурно не могу судити.

2. Везано за „мистерију“ како то да ми нису почели суђење? Док сам био у сомборском затвору од маја до октобра 2010. није ми се могло судити. По Европској конвенцији о екстрадицији, по којој су ме Немци изручили, нису ми ни могли судити у Србији. По правилу о специјалности из члана 14. тачка 1. нисам могао бити гоњен, суђен или лишен слободе за било које дело које није предмет због којег сам изручен.
Наравно, постоји и тачка 2. из истог члана 14. по којој ме могу ухапсити ако након 45 дана од мог пуштања из затвора не напустим земљу. Нису ми могли одузети ни пасош. Пасош ми је истекао у време мог боравка у затвору.

3. Сам инцидент је одавно разјашњен и познат. Након забрањеног Српског марша у октобру 2007. и још два скупа која сам заказао, и након отказане сале коју смо поштено платили, руља нас је под асистенцијом полиције напала.
Колона од око 1000 људи, од којих је било стотинак најагресивнијих, гађала је камењем башту у којој сам се налазио са око 80 Срба који су успели да се пробију до ресторана кроз неколико обруча. Након њиховог напада жандармерија је напала и ухапсила нас који смо били нападнути.
Они који су напали су ослобођени а ми који смо нападнути смо оптужени. Сви који су повређени, укључујући и стране новинаре, повређени су од каменица Чанкове и Чедине руље која је аутобусима довожена из других градова. Цео Нови Сад то зна.

4. Како то да још нисам осуђен? Одговор је веома прост. Очигледно да ЛСВ и ДС одговара да се суђење одлаже. Они и даље држе новосадски суд. До застаре мог кривичног дела може да дође тек 07.10.2027. Не верујем да ће до тога доћи. Надам се да ће одустати од суђења онима који су нападнути јер би се на суђењу само избламирали.

Када су ме имали у шакама 2010. нису ми могли судити због правила о специјалности. Неколико година пре тога 2007. сам прво ослобођен прекршајно а потом су кренули су са кривичним поступком 2008. Изјаву истражном судији сам дао у фебруару 2008.
Од тада је рочиште заказивано више од 15 пута. Сваки пут је отказивано, после 15-ог пута сам престао да бројим, можда је било око 19-20 или више отказивања. Истина, пар пута сам и ја тражио одлагање али са разлогом. Променило се седам судија али и тужиоци су се мењали.

Сви беже од тог предмета као да је губав. А није ни чудо. Нико не сме да изрекне ослобађајућу пресуду или да оптужбу одбије као неосновану. А са друге стране зна се како су прошли са првим суђењем, и ниједан судија не жели да има то брукање у својој каријери.

Поред тога јасно је да се у мом случају крши правило о правичном суђењу јер ми два пута суде за исто дело. Дакле, крше принцип non bis in idem.
Разрешили су без икаквог разлога мог браниоца а решење о суђењу у одсуству је некада на снази а некад није. Уопште са тим мојим предметом се дешавају свакојака чуда и небулозе.

Кривичне пријаве и ко је заправо повређен

Против Недима Сејдиновића као фиктивног пријављивача скупа поднео сам кривичну пријаву још 2007. Наравно иста је одбијена, иако је било најмање десет разлога да се Недим процесуира.
Није постојала редарска служба а руља такозваних „мирних шетача“ је каменицама напала људе у башти ресторана и том приликом су повређени: Крстић Ненад, Котек Љубомир. Стевановић Иван. Домоњи Павел.
Крстић Ненад је био у башти ресторана, познајем га, непосредно пре него што је погођен циглом у главу срдачно се поздравио са мном. Његове фотографије са крвавом главом су објављене са поспрдним коментаром на неким антифа сајтовима.

antifa_ns10.2007Котек Љубомир фоторепортер, новинар, је такође погођен циглом или већим каменом у главу. Пао је поред мене. Погођен је од стране руље са улице код ограде. Нико није осудио напад на новинара, његове квази колеге поготово.
Павел Домоњи се налазио у колони шетача, али је питање одакле је дошао камен који га је погодио. Исто важи и за Стевановића. Јер, у башти ресторана камења није било. „Мирни шетачи„  су били ти који су наоружани палицама, флашама, бакљама, циглама и камењем кренули храбро заштићени жандармеријом у „демократски дијалог“ са злим „српским нацистима“.

Горан Давидовић. 21.07.2015.