На гробу кнеза Павла

Ваше Величанство, Србија вас чека!

пише: Горан Давидовић

„Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај’ на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.”


Колико ми је само пута ова родољубива Змајева песма прошла кроз главу док сам тражио гроб кнеза Павла Карађорђевића у Лозани. Трагична прича о овом великом човеку још увек није до краја испричана српском народу а његово име се код Срба за време комунизма изговарало са шапатом. Боравећи кратко у Швајцарској и Француској, пожелео сам да обиђем место где почивају кнез Павла, кнегиња Олга и њихов сина Николе. Пре пет месеци, у време док сам био на том путовању, писало се да ће њихова тела бити пренета на Опленац и на томе се радило. Управо зато сам желео да обиђем гробове наших људи који су и мртви били у емиграцији, у хладној Швајцарској тако далеко од Отаџбине.

Обично немам обичај да пишем о догађајима са приватних или туристичких путовања, нити је то било потребно.
Због тога је за ову моју посету гробу кнеза Павла знало врло мало људи.

Средином маја месеца, док сам био у Лозани, знао сам да ће бити извршена ексхумација и да ће се тела протераног кнеза и његове породице пренети у крипту на Опленцу у маузолеј Карађорђевића, где и припадају. Пошто је мој скори повратак у окупирану Србију под великим знаком питања, не знам када бих имао другу прилику да се поклоним сенима Карађорђевих потомака.

Када сам стигао у Лозану са супругом, распитао сам се где се тачно налази гробница Њихових Величанстава, али то није био тако лак задатак. Наиме, нико није знао где се тачно налази гроб кнеза Павла. Гробница овог великог човека који је желео добро свом народу, а коме издајници нису ни мртвом нису дали мира, била је небитна Србима који овде живе. Тако типично српски и тако тужно. Немар, незнање, материјалистичко поимање света, талог који обележава наш народ деценијама, још од почетка комунистичке куге. Тамо у Швајцарској, као и уопште на Западу, али и у српским земљама, обитавају наши људи без икаквог занимања за српску историју.

Вишедеценијска духовна пустош под комунизмом, наставља се у својој језивој опскурности и даље. Изнова и изнова. Сваким падом једне „демократске“ владе падне и нада да ће бити боље. Јер долази још „демократскија“. Након грдне и издајничке, долази још грђа и још већа издајничка банда на власт.
Тако сада имамо широк спектар парадокса. Британски плаћеници су свргли и протерали кнеза Павла 1941. Комунисти су га осудили и проказали 1945. Данас, лета Господњег 2012. за време власти идеолошких потомака и једних и других, кнез Павле се враћа у Србију.

Државна комисија такозване „Демократске Федеративне Југославије“ 17.септембра 1945 прогласила је кнеза Павла Карађорђевића злочинцем и издајником „домовине“. Замислите, комунисти који су синоним за злочин и издајство прогласили су човека као кнез Павле злочинцем и издајником.
Злочинац? Човек који ни мрава није згазио, који је био уметничка душа, човекољубац.
Издајник? Владар који је све урадио да српском народу и другим народима Југославије, буде боље. Да народ не страда улудо за туђе циљеве, да се не распадне држава, не распарча и не разнесе народна мука.



Поражавајуће је било што огромна већина Срба у Лозани уопште не зна да је кнез Павле сахрањен у њиховом граду. То је довело до тога да нисмо тако брзо нашли његово гробно место. Имали смо и погрешан траг који нас је одвео до Вевеја јер смо чули гласину да је кнез сахрањен код храма Руске заграничне цркве. Вевеј је свакако симпатично место на Женевском језеру, недалеко од Лозане. И у њему постоји прелеп храм РЗПЦ, који су подигли руски православци, избеглице од бољшевизма. Међутим, гроб кнеза Павла није био тамо. Од мештана нико није знао за Карађорђевиће, а као и све туристе упорно су нас упућивали на гроб Чарли Чаплина, који је живео и умро као емигрант управо у Вевеју.

По повратку у Лозану следећи дан, коначно смо сазнали исправну локацију. У управи Cimetiere deBois-de-Vaus затекли смо ревносног службеника који нам је љубазно показао каталог познатих личности који су сахрањени на овом гробљу. У каталогу су биле и фотографије кнеза Павла, исечци из швајцарских новина, фотографија кнегиње Олге са Мусолинијем и неке друге. Службеник нам је објаснио како да дођемо до дела где су сахрањени Карађорђевићи.
Гробље Bois-de-Vaus је огромно, више него лепо уређено. Пролазили смо поред прелепих зелених површина, цветних башти. У том складу и уређености се осећате као да нисте на гробљу него у неком дивном парку. Зеленило, шимшири, украсни жбунови и друго украсно дрвеће, пријају очима, а мирис цвећа вас тера да одморите на некој од клупа. Постоје и фонтане и мали украсни камени базени са рибама.
Застали смо крај једне од цвећара на гробљу. Пошто је била пауза морали смо да чекамо. Ту сам приметио једну чудновату ствар. Цвећаре имају паузу, али се ни тада а ни након краја радног времена изложено цвеће не склања унутра. То нас је помало зачудило, можда јер смо са Балкана. Али једноставно, овде нико не краде цвеће ни са гробова а камоли испред цвећаре (која уопште нема видео надзор). Да не будем потпуно политички некоректан, није ствар само у томе што нема „грађана ромске националности“, већ и да их има, зашто би крали цвеће ако немају коме да га продају? Замислите то код нас у Србији.
У цвећари нам је љупка цвећарка испричала још неке приче о овом месту.

Овде су сахрањене многе познате личности. Пролазимо поред гроба Коко Шанел и Пјер де Кубертена. Након не баш кратке шетње и пењања уз степенице кроз шпалир зеленила стигли смо коначно до гробова наших Карађорђевића.
Сам поглед на њихове скромне гробове ме је дирнуо. Преко пута њих су били раскошно украшени гробови неких богатих Швајцараца. Десно је лежала принцеза Јелена, грчка и данска принцеза, која је постала краљица Румуније удајом за краља Kарла II. Касније је родила румунског престолонаследника и прозвана „Краљица мајка“. И она је умрла у изгнанству, и ту сахрањена.

Иначе нисам склон мрачном расположењу, али у том тренутку ми није било свеједно.
Било је облачно и почела је да пада нека киша. Обузела ме је туга док сам стајао тамо. Видело се да дуго нико није посећивао гробове.
Нека саксија са вештачким цвећем стајала је на каменој плочи. Није било тешко приметити да је и то пластично цвеће месецима старо. Помислио сам да човеку од укуса какав је био кнез Павле, не би требало стављати кичасте имитације цвећа на гроб.
Гомила лишћа које је нанео ветар лежало је на гробовима кнеза, кнегиње и њиховог сина. Принц Никола је погинуо под врло неразјашњеним околностима. Не усуђујем се помислити било шта, али у време кад је Удба убијала емигранте све је могуће.
Ћутке сам посматрао како киша пада на камене плоче. Крст на плочи је био мало окрњен, ко зна како и зашто.
Из замишљености ме је пренула моја жена која је почела да чисти лишће и траву. Придружио сам јој се, а после чишћења гробног места положили смо цвеће и запалили свеће за покој душе. Кнегињи Олги и принцу Николи донели смо руже а кнезу Павлу букет алпског цвећа.

Помолили смо се за упокојеног владара и његову породицу, жалећи и осећајући срам у исто време.
Ми Срби имамо разлога за срам. Бар ко није оперисан од срамоте. Од толико Срба који живе овде, дозвољено је да гроб кнеза Павла буде у нереду. Знам да је до пре неколико месеци често долазила једна Рускиња, али и она је била стара, а можда више и није била жива.
Од Срба, оних за чије је добро кнез Павле радио, није било никога да дође.
Често понављам страшну истину, скоро свако ко је радио за добро Срба, заборављен је од тих истих Срба или је умро у беди. Осим, ако га сами отпадници српски нису убили. Нажалост, то је чињеница. Докле ће бити тако? Не знам.

Визионарски звуче последње речи кнеза Павла из оне жалосне ноћи када су га енглески плаћеници депортовали из Србије: „Јадан мој народ“.
И тако је и било. Није прошло ни десет дана од тих речи а олош издајнички је препустио српски народ грозној судбини.
И јадан и бедан беше народ кнеза Павла. Мученички српски народ прошао је кроз четири године грађанског рата 1941-1945, окупиран и распарчан, проказан и несрећан. Да би након 4 године пакла, коначно завршио у адском понору комунизма.
И након завршетка Другог светског рата, пуних 67 година, пресвучени титоисти владају и даље распарчаним и окупираним српским земљама.

Надам се да ће кнез достојно, како заслужује, бити дочекан у Србији. Кнез Павле припада Србији, и његово место је на Опленцу. Његово место је у Србији. Иако је тамо и даље окупација, сви полажемо наду да ће бити боље. Осим те наде и вере, ништа друго и немамо. Можда је и сам пренос посмртних остатака Њихових Величанстава, знак да ће бити боље.

Путујте у миру Ваше Величанство. Почивајте у миру, у Отаџбини.
Волео бих Ваше Величанство да могу и ја да будем у Београду, или на Опленцу, да Вас дочекам. Али, то за сада није могуће.
А Србија Вас кнеже жељно чека!
Само, Србија је данас и гора и беднија од оне коју сте оставили.

Огорчен сам и тужан. Са разлогом. Јер многи други Срби почивају далеко од Србије. Прогнани, побијени, проказани, проклети. А са њима, чини ми се, проклети смо и ми Срби као народ.

Сетих се других, побијених Срба, којима се ни гроб не зна, а леже у туђој земљи. Сетих се оних Срба које комунисти побише у Словенији, њих скоро 12.000. Без гроба и обележја. Сетих се оних које је убила Удба по западном свету. Сетих се Љотића који почива као илегалац у туђој гробници код Горице. Сетих се ђенерала Недића убијеног и баченог ко зна где. Сетих се…
Сећања су болна. Срамота и српско проклетство су велики. Зашто? Зато јер Србождер Броз лежи уз све почасти у Београду, а кнез Павле се тек након 71 годину уз тешку муку враћа у Србију. Док убица Срба – Моша Пијаде и други комунистички ратни злочинци леже на почасном месту на Калемегдану. Док они који су окрвавили ноге до колена и руке до лаката, леже у Алеји заслужних грађана, наши мученици су и мртви сметња.
Док је тако, српском народу се не смеши лепа судбина. Прошлост нам је кошмарна, садашњица страшна, а будућност ће бити још гора ако заборавимо своје мртве.
Али да завршим овај текст како сам га и почео. Уз наду и непоколебљиву веру. Стиховима бесмртног Јована Јовановића Змаја:

„Око сваког светлог гроба
Прикупљ’о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ’ душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!“

Горан Давидовић
02.10.2012