Још једна годишњица српског бола и срамоте

Мора се признати, Срби су уморни од годишњица. Уморни од пораза,несреће, бола. Највише смо уморни од срамоте. Зато се многи труде да забораве. Неки се љуте на ове прве што заборављају. Како се те бестијалности смеју и могу заборавити? А опет они трећи којих је највише у нашем народу нам показују да се све може брзо и лако заборавити. И како је лепо Данко Поповић описао у свом „Милутину“, када Василије каже: Ја знам како се каже за заборавног човека, не знам како се каже за забораван народ?

И тај наш забораван, излапели и полудели народ је наш и морамо га волети и разумети, што је некад тешко и претешко.

bombardovanje9911_zps6f1aa19fДанас је тежак дан. Дан када се сећамо почетка НАТО агресије. Бомбардовања од стране оних који данас владају окупираном Србијом уз помоћ најгорег талога и смрада људског и српског.

Скуп оних који су хтели да обележе тај дан у Београду је забрањен. Пишем ово сат времена пре планираног почетка забрањеног скупа.

Сећам се првог скупа обележавања 24.марта 2007. у Београду. Скуп који сам ја организовао, пријавио и заказао. Надмудрили смо власти и скуп није забрањен. Већ следећи 2008. је забрањен, па смо само организовали парастос погинулима и скуп у затвореном простору.

Од тада се ништа није променило. Напротив, још је све постало много,много горе.

Спремајући неке старе текстове нашао сам мој говор од 24.марта 2007. пре целих осам година, па бих да га поделим са вама:

“ Браћо и сестре, Срби и Српкиње, српска омладино!
Окупили смо се данас, на тргу, код нашег кнеза, у знак сећања на почетак злочиначке НАТО агресије на нашу земљу. Да се подсетимо дана када је на самом крају 20 века почео још један геноцид над српским народом.
Позивам вас да на самом почетку нашега скупа минутом ћутања одамо пошту свим српским мученицима који су убијени у бомбардовању Србије 99 године…
Слава им!

skupns124.март 1999 године остаће забележен црним, најцрњим словима у календару свеколиких несрећа које су кроз историју задесиле наш народ. На данашњи дан пре осам година, српски народ, суочио се са великим искушењем. Тог дана српски народ суочио се са великим злом. Незапамћена сила, ударила је свом својом сатанском силином на наше градове, на наша села. Није то била ни прва ни последња инвазија варвара, убица и вражијега кота на нашу земљу.

Богу хвала знао је српски народ кроз векове да се брани и одбрани од разноликих скотова, како азијатских тако и оних других који су кидисали на нашу земљу на наш народ. Кроз историју српског народа ређали су се многи нападачи, ређале су се многе инвазије, покоре и несреће и увек је Србин умео да се бори и избори са њима. Овај пут, с пролећа 1999. године, на Србију је ударио чудновати непријатељ. Непријатељ без лица, непријатељ без душе. Безобзирни, кукавички, подли непријатељ, недостојан имена људског рода. На Србију је ударила НАТО алијанса.

Данас се олако заборавља да су Натовци починили многобројне ратне злочине. Да је вршен перфидни геноцид над српским народом.
Овде смо управо зато да бисмо се подсетили тог геноцида над српским народом, да бисмо на скроман начин обележили овај датум који не сме бити заборављен. То ћемо и учинити без обзира на многобројне претње оних којима то смета. То ћемо урадити без испразних позива на освету, без икакве помпе, али са искреном тугом у срцу, са искреним осећањем и надом да овај датум не сме и неће бити заборављен.

Говорили су нам, претили, да овај скуп неце бити одржан, да ће бити забрањен, да ће га силом прекинути. Па где су сада? Кажу нам да смо неонацисти. Нема их сада овде међу нама,не видим их, да нас погледају у очи, да нам то кажу у лице…Нема их зато што су кукавице као и они који су нас бомбардовали, нема их јер им је дрога мозак попила.

skupns2Овде смо да обележимо годишњицу почетка Нато бомбардовања и то ћемо учинити. И то ћемо урадити и следеће године, овде или на другом месту. То нам нико не може забранити. Ми смо једини који то смемо да урадимо.

Били су то страшни дани када су горели наши градови, села, родна поља. Када бих сада само фрагметарно набрајао све злочине НАТО пакта над српским народом за то бих потрошио небројене сате. То нећу учинити јер сви ви то врло добро знате и без мене. Сваки Србин то зна осим оних који су се претворили у безличну марву, оних који су се претворили у слугеранске креатуре без поноса и идентитета.
За разлику од њих ми се врло добро сећамо свега.

Ми из Новог Сада се сећамо наших дивних мостова уз које су одрастале многе новосадске генерације, мостова којих више нема. Ви из Београда се сећате многих грађевина које су срушене и више не постоје. Код вас у Београду недалеко одавде, погођена је зграда телевизије. Погинуло је шеснаест радника. Они који су били близу и данас се сећају звука бомби које су пале на националну телевизију. Бомбе су удариле и на Авалски торањ. Гранатирало га је 10 авиона. Ратни злочинци су то називали легитимним ратним циљевима.
Али, најмања штета за грађевине. Најмањи проблем за 30 милијарди долара колика је заправо материјална штета нанета Србији.

Оно што је ненадокнадиво и неопростиво то су невини људи, жене, деца који су страдали од зликовачких бомби. Оно што нема цену , за шта не постоји ниједна реч утехе: то су тужне дечије очи које никада више неће видети своје родитеље. Оно што нема цену то су дечије сузе за изгубљеном мајком, за изгубљеним оцем. Оно што нема цену и не може је имати је невина крв која је проливена због убилачке жеље оних који се не могу назвати људима.
Сада док стојим пред вама, навиру ми сећања на неколико тешких ратних злочина који су почињени од стране НАТО пакта.

Бомбардовање Нишке пијаце. У сред бела дана, у подне. Од касетних бомби погинуло је 14 цивила. Већина су биле жене са цегерима које су кренуле да купе поврће за своје породице. Десет пута Ниш је бомбардован, има овде Нишлија , знају и памте то они врло добро. И треба да памте и треба да причају својој деци.
Алексинац. Ноћ ужаса. Када су нестале у праху и пепелу две улице. Седам пројектила је послато да побије ту сиротињу. Зашто? То су били обични цивили. Они који су их побили нису били војници, они нису били војни пилоти, они су били обичне убице, хладнокрвни дрогирани скотови, послати да убијају Србе.
Сетимо се Другог дана Ускрса. Воза 393 на прузи Београд-Солун. У Грделичкој клисури, зауставиле су га гранате. Погинуло је 15, а 35 путника тешко је рањено. Међу њима је било деце.

Није тим убицама био први пут да бомбардују на Ускрс. Њихови идеолошки или можда чак и физички преци бомбардовали су овај народ и у Другом светском рату 1944, у такозваном савезничком бомбардоваwу. Ни у чему се није разликовало бомбардовање 1944. и ово 55 година после. И у једном и у другом случају убијани су српски цивили. И у једном и у другом случају убијана су српска деца.
И 1944 године савезнички бомбардери чинили су страховите ратне злочине, и 1944. и 1999. године почињен је геноцид над нашим народом.
Данас многи то заборављају. Неки чак тврде да то није био геноцид, да то није био ратни злочин.
На југ Србије 1999 године бачено је 10.000 пројектила са три тоне осиромашеног уранијума. Шта је то ако није геноцид?

Мурино, 30. април. Циљ је био мост на Лиму. Тада је погинуло троје деце. Колатерарна штета? Нашу децу називали су колатерарном штетом.

То за њих нису била деца. Шта је то ако није најгори ратни злочин?
За 78 дана на нашу земљу пало је 50.000 разорних пројектила. Од тога је већина била намењена цивилима, насељеним местима, цивилним објектима. Шта је то ако није геноцид?
Шта је то ако није ратни злочин?
Косово је након бомбардовања напустило 250.000 Срба, а у њега се доселило 800.000 Албанаца. Да ли је то етничко чишћење? Или се то не рачуна? Шта је то ако није етничко чишћење? Шта је то ако није ратни злочин?

Трогодишња девојчица, Милица убијена од гелера НАТО пројектила. Двогодишњи дечак, Марко на кућном прагу убијен он и његов отац, погођен док се налазио у татином наручју. Шта је то него најцрњи, најгнуснији ратни злочин?

НАТО бомбардери нису бацали српској деци слаткише, бацали су бомбе. Убијали су српску децу. Има нас који то нећемо заборавити. Јер та прелепа девојчица која је страдала од гелера, тај мали анђео, могла је бити моја ћерка. Тај двогодишњи дечак могао је бити син некога од вас. То су наша српска деца и нећемо их и не можемо заборавити.

Ми нисмо као они које није брига за то, који у тој невиној побијеној деци не виде своју децу, за које су то туђа деца за коју их баш брига. Ми нисмо као они који желе да наша земља слугерански уђе у тај исти НАТО пакт па да наши војници убијају сутра нечију туђу децу у некој новој акцији ко зна где и ко зна зашто.

Ми не можемо да заборавимо дечије кораке заувек заустављене у Обилићу, Грачаници, на калдрми Новог Сада, на Варваринском мосту. Ти кораци те невине страдале деце одјекиваће у нашим душама заувек. Док год дишемо и постојимо памтићемо их као да су наша рођена.

Не можемо да заборавимо 30. мај кад је у трену погинуло десеторо, а рањено седамнаесторо људи у Варварину. Међу њима је била и девојка која је била математички геније, Сања Миленковић се звала. Колико је она могла да допринесе човечанству да је остала у животу? Нису јој НАТО убице дозволиле да живи. Нису јој господари рата дали да развије свој таленат. Шта је то ако није ратни злочин?

И какав су разлог имали Нато зликовци за таква гнусна убиства. Дуго сам размишљао о томе. И мислим да знам шта је разлог. Имали су разлог за та убиства. Те убице и њихови налогодавци су имали разлог. Итекако су имали разлог. Мрзели су је. Мрзели су ту девојку из Варварина, мрзели су малу Милицу, мрзели су малог Марка. То је био разлог свих тих злочина. Мрзели их као и све остале које су побили. Убијали су нашу децу зато што су их мрзели јер су знали да ће од те деце постати добри и паметни људи. Изнад свега зато што би од те деце коју су убили, постали људи. Људи…Оно што они нису и не могу никада бити. Од те деце би постали људи..а НАТО убице никада нису били људи, и никада од њих не би ни постали људи.

Тих пролећних дана се пуцало на болнице, пуцало се на породилишта! Исто као што су у Другом светском рату 1944. године такозвани савезнички бомбардери побили на десетине мајки и тек рођених беба у београдском породилишту.
1999. године српске бебе су опет биле угрожене. Бомбе су падале али српске бебе су се рађале. Мала Српчад су се рађала у подрумима.

То је била прича библијских размера. Прича која ће се преносити са колена на колено. Од такве Српчади која су рађана у тим подрумима порашће сигуран сам велики, поштени и добри Срби.

Има данас нажалост и оних који себе називају српским националистима. Који би требало да буду данас овде са нама а нема их. Измишљају у својој параноји многе разлоге зашто нису овде са нама. Важнија им је утакмица. Питају се како је могуће да ниједна организација није потписана иза овог скупа. Ово није скуп ниједне организације.

Ово је скуп српске омладине. Једине српске омладине која постоји данас и једине српске омладине која сме да се супростави неправди. Једине која сме да се сети, да каже да неће заборавити али и да неће опростити убицама и ратним злочинцима, јер ратни злочини не застаревају.

Живела српска омладина!
Живела Србија!“

ГОВОР АЛЕКСАНДРА НОГА

“ Помаже Бог Срби,
Ево смо се овде окупили е да би наши пријатељи и наши непријатељи видели да Србија није умрла и да неће умрети док има своје верне синове и кћери.
Ево смо се овде окупили као они који не признају пораз и који су у стању да остану усправљени чак и када се налазе у рушевинама,

Овде смо и зато јер се ближи дан нашега гнева.
Али смо овде понајвише зато што је и овде наша земља.

На нас је браћо Срби зинула и ала и жвала. Ала нам везује руке да би жвала могла да нас боље и дуже мрцвари: на Космету, у Хагу у републици Српској, свугде где има Срба а понајвише овде у Србији, у Београду.
Интелектуални ниткови и духовне ништарије свих врста и боја који успешно учесвују у трговачком предузећу под именом „демократски процес“, не пропуштају ни најмању прилику да читавом народу осветољубиво проповедају о његовом национално поразу.

Ми српски националисти на то одговарамо: „Признајемо, ви сте победили, а ми смо изгубили. Али већ сада пораз наш, и пред Богом и пред људима, часнији је и сија сјајније него све победе ваше“. Треба признати : Србија је побеђена, али не бомбардовањем него демократијом. Демократија ова и оваква је и била све време крајњи циљ бомбардовања.

У Србији демократија је појела државу. Трула јабука убачена је у свако буре и демократска трулеж изједа све и школство и здравство и судство и привреду и одбрану.…Издајничке псеудо елите израсле на сопственим нелеченим комплексима инфериорности а омеђене тежњом ка безобзирној доминацији заснивају нам државу на лажима и присиљавају људе да живе у њима.
То представља злочин. Ово што је остало од Србије , данас је више од понижења- ово је духовно понижење. Лаж више не представqа кукавичлук, што је увек била пред часним људима, већ доминацију. Она затвара све путеве према знању и разуму као последњим одступницима из безнадежне ситуације. Они заснивају државу лудила, јер лудило је живети у лажи.

Да је демократија добра, па ваљда би Америка била демократска држава!
Ми српски националисти верујемо у државу.Верујемо у Србију која је у стању себе да храни и брани и школује и лечи и такву ћемо Србију обновити.
Пре или касније.

Зауставићемо пропадање војске. Ругање војничкој части и слави доноси неочекиване али закономерне плодове:младеж не жели да иде у војску, али зато радо попуњава бандитске групе. Одлив младежи у криминалне структуре може се заустравити једино повећањем угледа и побољшањем официрског статуса. Без обнове војске-велике и свеуважавајуће не можемо обновити Србију, не можемо васпитавати мушкарце и преваспитавати бандите.

Дан почетка националног усправљања није далеко и зато вам кажем, заиста вам кажем Срби:

Подигните свој лик и будите део светла. Светлост је у вама и ви сте светлост. Ви нигде не журите и низашта нисте окаснили. Ваше је небо изнад вас плаво и вечно. Тврда је земља ваша непомична и вечна. Ваша је снага у вашој части.
Живела Србија!“

(изговорено на скупу 24.марта 2007. Трг Републике Београд)

Горан Давидовић,

у Трсту

написано око 11 часова 24.марта 2015.