Интервју за Истину из Беча

СРБИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА И РАСПАРЧАНА

Генерални секретар Новог српског програма Горан Давидовић у разговору за Истину, најчитаније интернет новине српске емиграције, говори о свом случају, онима који га гоне, о режиму у Србији, емиграцији и политичкој ситуацији у Србији и Европи.

Врховни суд Србије потврдио је пресуду по којој добијате годину дана затвора и суд је расписао потерницу за Вама, шта се заправо десило?

Као што је јавност обавештена веће Врховног суда Србије, којим је председавао Драгомир Милојевић као председник Већа, потврдило је почетком марта пресуду Окружног суда у Новом Саду од новембра 2006 године.

Судија Милојевић, који је не тако давно пристао да учествује у фарси суђењa Милораду Улемеку Легији и Радету Марковићу, није ни имао разлога да се узбуђује због једне године затвора која је мени додељена.
У Србији независно судство не постоји, заправо да до краја изразим своју мисао никакво судство познато цивилизованом свету није заживело након такозваних „демократских промена“. Све пресуде у политичким процесима су дириговане , што је и нормално за нео-комунистички режим.

Као да сте очекивали овакву одлуку Врховног суда Србије?

Потврђивање пара-правне будалаштине коју они називају „првостепена пресуда“, апсолутно ме није изненадило, иако сам био оптимиста јер сам мислио да се неће срамотити на ситно те седе главе већа Врховног суда.
Не могу их кривити, тако су им наредили удбаши који од почетка руководе комплетним процесом. Ваљда мисле да ће овим ставити тачку на цео случај, али варају се. Случај никако није завршен, бар за мене тек почиње.
На дуже стазе им ова одлука свакако није паметан потез, али разуме се да веће Врховног суда није из више разлога смело да врућ кромпир мог случаја врати на поновљено суђење.
Људи из тог већа су ионако пред пензијом и имају много путера на глави да би се много штрецали због ове пресуде.

Више не можете у Србију, како се осећате у емиграцији у Трсту?

Неко време свакако нећу долазити у Србију, бар док се не реше неке правне ствари.
У Италији сам од августа прошле године и од тада сам у Србији био само кратко у јануару. Жао ми је што нисам могао доћи у марту јер смо припремали обележавање 10.година од бомбардовања НАТО злочинаца. Многе политичке активности смо одложили силом прилика због мог одсуства.

У емиграцији се ретко ко осећа лепо, више бих волео да сам у слободној отаџбини, али за то ћемо морати да се боримо. Ипак, пријатељство италијанског народа је за мене лепо искуство. Трст је леп град, са дугом традицијом српске заједнице.

Срба овде има више од 5.000 и неколико векова живе и раде овде у миру са Италијанима градећи пријатељство са суграђанима. Срби су у Трсту оставили битан траг кроз историју овог града.
Поред тога много писаца је живело у Трсту, од познатих Џејмс Џојс, Жил Верн а од наших Иво Андрић. Због тога је Трст врло инспиративно место за писање.

Откуд то да сте баш у Италији?

Све је то Божија воља, тако је једноставно испало. Моја супруга као медицински радник имала је добру прилику за посао овде, а мени је то одговарало да бих се мало склонио из Србије где је за мене и моју породицу постајало све горе.
Одлуку Врховног суда сам дочекао овде и сад ствари добијају нову димензију.
Пропаганда кроз медије али и кроз разне интернет форуме, конструисала је свакакве приче.
Мистификација око мог одласка, моје визе и боравишне дозволе је била невероватна, и својеврсна је слика масовне параноидне шизофреније у којој се налази један део народа у Србији који подлеже медијским лажима.

Неко време су државни органи и режимски медији намерно стварали праву збрку, од питања где се налазим, до тога како сам „побегао од правичне осуде“ па све до тога да тобоже имам пријатеље у италијанској влади.

2006. године осуђени сте од стране Окружног суда у Новом Саду због речи упућених професору Перовићу, и то је представљено као ширење националне мржње, шта сте му заправо рекли?

У тренутку док је његов син са својом бандом напољу сачекивао и пребијао људе, ја као апсолвент историје сам са студентима Филозофског факултета ушао у салу на политичку трибину коју су организовали Чанкови људи и рекао том црногорском есктремисти да је „комуњара која трује омладину“.
Када ме је он увредио да ја не „разумијем његово предавање“ рекао сам му „иди код Ђукановића Црногорчино смрдљива!“ . И то је то, ни мање ни више.
То би требао да буде сав мој злочин у том случају.

Те речи су окарактерисане као верска, расна и национална мржња. Он је национално опредељен Црногорац, а ја сам Србин пореклом из Црне Горе и то је први случај кривичног гоњења за вербални конфликт на националној основи између Србина и национално опредељеног Црногорца. Снимак када гурам објектив камере коришћен је касније у кампањи у свим медијима, иако ја камермана нисам ни пипнуо а камоли ударио.

Зар је то све?

Било је у оптужници и пресуди још бисера, али ово је суштина оптужнице и образложења пресуде. Трибина је прекинута на кратко и поново настављена.

Исте вечери четворица Срба из Темерина су избодена ножевима од стране банде Перовићевог сина. Они могу да шире мржњу према Србији и Србима, могу да пребијају, кољу ножевима ако треба, док ми Срби у Новом Саду не смемо да писнемо.

Али, нисам ја баш неко ко може да ћути пред тим антисрпским битангама. Зато сам и овде где сам, зато ме прогањају скоро 4 године, али није ми жао. Напротив, не кајем се због свега што сам рекао и намеравам и даље да говорим све што мислим.

Каква је то трибина била, и ко је професор Перовић?

То је била политичка трибина коју су организовале особе из Чанкове ЛСВ. Све под плаштом некаквог анти-фашизма у циљу да се Срби прикажу у најгорем светлу. То су исти они људи који су лепили налепнице „Стрељање је ок“ са ликом Драже. То су исти они људи који мрзе све што је српско иако су добрим делом српске националности или порекла.

Професор Миленко Перовић је перјаница „црногорског“ екстремизма, човек који је изјавио како су „Срби колективно одговорни за геноцид и да колективно треба да одговарају“.
Тим људима ништа није свето. Они су заметак нео-усташтва у Војводини из кога ће, ако се не спрече, испилити нове усташе које ће писане и изговорене речи мржње заменити камом и пушком, као њихови идеолошки преци, чим им се за то укаже прилика.

Најавили сте тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру?

Да, и то због кршења основних људских права, због разних неправилности у кривичном поступку, али највише због киднаповања које сам доживео од стране против-терористичке јединице (ПТЈ) која ме је отела из полицијске станице 11.11.2005, два дана након дешавања на факултету.
У овом медијски напумпаном случају који су створили експоненти одређених обавештајних служби, држава Србија и њени органи су заправо испали идиоти на српску штету. За то сам ја најмање крив и одбијам да сносимодговорност за то.

Ми окривљени смо проглашени кривим пре пресуде и то је данима објављивано у свим медијима. На тај начин су прекршена наша људска права и то члан 6.Европске конвенције о заштити људских права, члан 11 Опште декларације Организације Уједињених нација и правима човека. Прекршен је члан 3. ЗКП-а о суђењу пре суђења, али не само тај, прекршено је много чланова ЗКП у кривичном поступку.
Прекршено је и 16. чланова старог Устава Републике Србије.
Уопште велики део истражног поступка спроведеног у нашем случају је једна свеопшта подметачина непозната цивилизованом правосуђу.

Зашто мислите да ће у Европској унији поштовати људска права?

Зато што још нисам чуо случај да је анти-терористички одред негде у Европи отео неког ко је већ ухапшен и код кога није нађено никакво оружије. Пре тога сам, подсећам, већ хапшен па пуштен, осуђен код судије за прекршаје па опет пуштен, да би ме у међувремену малтретирала БИА.
Нисам чуо за случај да наоружане специјалне снаге кидишу на већ ухапшене ненаоружане људе.
Нећу уопште да улазим у остале свињарије, ова је сасвим довољна. Свугде би то био скандал, у окупираној Србији је то нормално.
Уосталом зашто не ићи пред суд у Стразбур? Директно пред Европски суд за људска права. Хоћу да имам написмено да ли нас Србе сматрају људским бићима или не.

Зар су се истрошили сви правни механизми у Србији?

Да, сада сам стварно правоснажно осуђен. Више нема жалби.
У време кад се све дешавало Уставни суд Србије није постојао.
Треба ићи пред окупаторе. У Стразбур, зашто да не?
Ако је Србија окупирана држава и земља ограниченог суверенитета и ако је држава у којој се право не поштује онда ја као резидент окупиране државе имам право да се позовем на све могуће међународне повеље и конвенције. Сад ми је мало и жао што то нисам чинио раније.
Неки ми пребацују да не треба да се жалим у Европској унији али моје мишљење је да ако вас уједе пас, не жалите се ономе ко га је оштенио или самом псу, него се жалите његовом газди или пред надлежним судом.
Европа врло добро зна какав је режим Тадић-Дачић, као што зна какав је био Досманлијски режим и какав је био Коштуница, али ја ћу ипак са задовољством да им то набијем на нос, јер је то ионако њихов смрад. Смрад мутиране комунистичке диктатуре.

Министарство правде је најавило да ће тражити од Италије да Вас изручи, шта ћете онда?

Тиме ће се бавити мој адвокат у Италији, али не иде то тек тако како мисли режимска банда. Државни секретар у министарству правде Слободан Хомен је најагилнији у тој идеји око мог изручења. Хомену је боље да мисли о свом случају, јер ће га можда његови жути другари затворити због разних брљања као многе друге, а против њега су већ покренули поступак због сукоба интереса.
Жути су заузети својим криминалним радњама и хапшењима дојучерашњих пајтоса, али опет имају времена да се баве и мојим изручењем.

Само изручење се регулише билатералним и међународним споразумима Италије и Србије. Министарка правде Србије је најавила да ће тражити од Италије да ме ухапси и изручи. Њих ништа није срамота, па тако их није срамота да покрећу то питање пред италијанским министарством правде.
Ако дође до тога да италијанске власти прихвате ту идеју, ухапсиће ме и ставити у екстрадициони затвор. Тамо бих чекао одлуку о изручењу а до тада би добар део моје затворске „казне“ исцурео.
Ради се о само десет месеци јер сам у притвору због тог случаја већ провео два месеца.

Нејасно је зашто су толико запели баш за Вас поред толико криминалаца?

Хапшен сам много пута, био по затворима и то све због противљења режиму, комунистима, војвођанским сепаратистима и усташама. Увек сам хапшен и гоњен због изговорене и писане речи, Само сам једном био у затвору због шамара Чанковом чаушу Петакову. И тај шамар је био ствар части, јер сам тако одговорио на гадости тог створа. Не кајем се због тога и опет бих исто урадио.

Одговор на питање зашто су се толико залепили за мене можда лежи у томе да превише штрчим, а и наместио сам им се за њихову причу о наводном српском екстремизму. Њиховим бауком „српском неонацизма“ који су измислили, морају свако вече пред спавање да плаше своје инфантилне конзументе медијских лажи.

Они су спремни на све. Лаж је њихов занат. Створили су од мене негативну медијску личност искључиво због ширења страха, иако ја тренутно немам ни медијски ни политички простор којим бих им парирао или којим би угрозио виталне тачке њихове страховладе.
А што се тиче гоњења криминалаца, они јуре искључиво оне криминалце који им се не повинују, а главни криминалци седе у Влади.

Да ли Вам прете, да ли Вам је живот угрожен?

Претња је као вербално или писано насиље углавном производ немоћи. Познато је да су опаснији они који ћуте него они који прете. Имао сам доста претњи у широком луку маштовитости шта би све могло да ми се деси.
Али једном се живи. Више се плашим за своје дете, родитеље, супругу. Не мислим да ће претње бити остварене, али често сам опрезан јер опрезност није кукавичлук и треба се пазити.
Иако многи мисле да је време убијања српске емиграције коју је спроводила Титова Удба прошло, ја мислим да тек долази, јер заправо нова политичка емиграција ће се родити ако се режим у Србији не промени.

Најгоре је што ни на Западу ни на Истоку немамо ни праве ни искрене заштитнике Срба, тако да тиранија није никад била гора и већа, баш зато што је перфидна и што је многи не виде. То је права претња сваком поштеном човеку.

Немате намеру да се предате и одете добровољно у Србију?

Познато је да су мене до сада у затвор водили само везаног и под оружјем, тако ће бити и у будућности.
Сам им се нећу предати јер нисам таква личност. Не видим себе у томе, то ми је јајарски, посебно јер од њих не очекујем да се према мојој предаји односе витешки јер су зликовци.
Режимски сејмени су плаћени да хапсе, бију, убијају, па нека то раде, ја им нећи помагати у томе. А затвора се не бојим, као ни њихових смешних претњи и уцена.

Мислите ли да ако вас затворе за тих годину дана нећете више из затвора ни изаћи?

Врло је могуће, јер имам још један монтирани процес који ми припремају, а до тада могу да напакују још којешта.
Почео сам јако да им сметам, почели су да брљају у својим подметањима, у бирању својих доушника који раде прљаве послове за њих.
У последње време смо моји пријатељи и ја провалили више полицијским информатора провокатора и убачених издајника. Служе се врло ниским ударцима, од њих ме више ништа негативно не чуди.

У Војводини сте својим писањем разоткрили и неке опасне људе као што је Динко Грухоњић и неки други новинари који креирају кризу на северу Србије?

Динко Ахмет Грухоњић је био опасан док се није тотално разоткрио и компромитовао. Истина је да сам раскринкао његове медијске покушаје стварања међунационалних тензија. Али, он и даље несметано ровари у Новом Саду и режим га штити иако је очигледни експонент немачке обавештајне службе.
Због њега су ме ухапсили на Велики петак 2007. превару без икаквог разлога пред мојом ћерком, застрашивали моју породицу.

Ваша књига Случај Национални строј имаће наставак?

Анегдоте са суђења 2006. али и све што се дешавало иза кулиса, не би требало да буде сакривено од јавности. Никаквог разлога ја немам да више ћутим о свему томе.

Неки момци који су хапшени заједно са мном показали су се као најгоре фуњаре, издајници и то више немам разлога да кријем. То није моја срамота нити срамота оних који су остали верни. Зато хоћу да се то зна.
Именом и презименом се морају означити кукавице, издајници и психички болесници у редовима српских националиста, да их неко не би бркао са нама који настављамо борбу. Не сме у исти кош да се ставља неко ко је плакао док су га хапсили са оним ко је храбро трпео тортуру. Не сме у исти кош да се стављају они који су полицији диктирали имена са онима који нису хтели да сарађују у монтирању оптужнице.

Поред тога желим јавности да представим како изгледа правосудни систем у Србији, како функционишу медији, а како полиција, да би неке нове млађе генерације знале како да се без страха суоче са режимским смицалицама.
У књизи ће бити наведени и људи који су утицали на пресуду директно, затим деловање БИА људи, и посебно поименице утицај који су вршили одређене јавне личности, на који начин, где и како.

За Вас се још увек везује титула наводног „вође Националног строја“ али Ви то негирате, о чему се ту ради?

Национални строј нема вођу, нити је то покрет са било каквом конвенционалном организационом структуром. Према томе не само да нисам вођа него нисам ни члан „Строја“. Тај начин политичке борбе „Отпора без вође“ очигледно није баш најбоље схваћен у српском народу.
Као генерални секретар младе организације Нови српски програм, одговарам само за моју организацију и борим се само за слободу Србије, правду за Србе и истину о мом народу.

Како видите стање у Србији?

Србија је окупирана и распарчана држава, али је ова окупација можда гора од претходних јер није свакоме видљива, а поред тога летаргија и подељеност нашег народа иде на руку нашим тлачитељима и душманима.
Опозиције праве нема, осим ако изузмемо један део СРС-а и мали део чланства НС и ДСС-а. Не види се како би режим Тадић-Дачић могао бити угрожен у скорије време.
Та нео-титоистичка осовина је моћна и ова влада ће изгурати цео мандат а људи из опозиције су неспособни да учине нешто поводом тога

Шта нам онда преостаје, како се борити против Звери?

Као прво морамо веровати у Победу. Ја лично верујем у победу над злом јер ме моје Православље томе учи. Моји саборци и политички истомишљеници сматрамо себе националним револуционарима јер изнад свега желимо Слободу.

Сањамо Националну Слободу српског народа у слободној Србији у којој ће владати социјална правда. То је можда за неког утопија, за неког младићко маштање, али за нас је то сан за кога се вреди борити, страдати и умрети ако треба.

Као друго, српски националисти се под хитно морају престати гложити и подметати један другоме ногу. Лично су ми више штете нанели безумници који су носили исти српски симбол као ја, него непријатељи. То лудило сујете, љубоморе и раздора мора да престане. То проклетство српске неслоге, за коју ја немам рационално објашњење, то безумље српске неслоге нас је и довело довде.
„Слога биће пораз врагу“, то нам мора бити на памети као и на уснама. Ми српски националисти морамо дати пример осталим Србима који су аполитични, па ће нас само такве и следити.
Српски националисти морају престати да се такмиче у оговарању и ако већ не могу да се уједине у једну јаку организацију, онда бар могу да почну да се такмиче ко ће више штете нанети непријатељима нашег народа.

Као треће, српски народ није изоловано острво. Зато морамо сарађивати са свим национално-патриотским организацијама оних народа који нам тренутно нису непријатељски. Пре свега ту су руски националисти, али поред њих и други братски словенски, али и италијански и немачки патриоти који су такође окупирани и угрожени глобализацијом и који су нас подржавали и кад је било бомбардовање и кад су нам отели Косово и Метохију.

Кад се испуне ови предуслови: вера у победу, престанак гложења српских националиста и почетак озбиљне сарадње са европским патриотама, онда ће она српска политичка организација која буде најуспешнија лако направито фузију са осталим српским организацијама и лако ће објавити Нови српски национални програм за Нови миленијум.
Онда ће Србија опет бити једно Царство. Србија која припада Србима!

Разговарао: Петар Милатовић
5.04.2009
Беч-Трст
Извор – Истина