Где сам био и шта сам чинио 21. фебруара 2008.

Министар унутрашњих послова у влади Републике Србије изјавио је још пре 15 дана да је истрага око догађаја од 21.фебруара 2008. у Београду званично завршена. Тужилаштво је наводно обавештено и очекују се кривичне пријаве. Изгледа да ће кола да се поломе на већ смењеним или пензионисаним полицајцима који су далеко од било какве кривице. Помињале су се пријаве због „чињења и нечињења“, а нигде податак о којим кривичним делима се ради. Тек касније су неки новинари добили податак да се ради о кривичним делима против опште сигурности и „злоупотребе службеног положаја“ (сиц).

Не знам шта рећи на ово? Ако бивши полицијски начелници, команданти жандармерије , руководиоци и официри буду заиста оптужени, и ако им се обезбеди фер поступак, верујем да ће их један сасвим просечан адвокат лако одбранити.

Пензионисани генерал Стеван Бјелић, бивши начелник београдске полиције, командант жандармерије Тешић, бивши начелник Управе полиције Младен Курибака, и официри Вуколић, Марковић и Рашковић, стварно не би требало да се плаше суђења.

Док су особе из тадашњег режима и тадашње опозиције која је сада власт не ставе на списак оптужених, све је фарса. Они који су се унапред договорили да усмере бесну омладину да се искали на зградама, нико не спомиње. Наравно, истрага о убиству Зорана Вујовића никад није ни вођена.

BDlrYFUCYAEgvVM.jpg largeЗа њих је тај млади Новосађанин, којег су убили Американци, мање важан од неколико прозора, намештаја и изгорелих зидова.

Откуд ја у целој причи

Пошто се током истраге и моје име спомињало, ред је и да ја кажем коју реч. Где сам био, и шта сам чинио, тог за мене веома тужног и ружног дана.
Проглашење независности окупираног Косова и Метохије је било очекивано. Једино су се нешто чудили, згражавали и глуматали увређеност ови из редова лажних родољуба тадашње власти и још грђе опозиције.

На митинг се чекало неколико дана, што је само по себи одвратно, лицемерно и грозно. Типично за издајнички олош на власти. Хтели су само да оперу одговорност са себе за свој кукавичлук, нерад и сервилност према окупатору. Ипак, одлучио сам да са друговима одем тамо, и да са саборцима и истомишљеницима будем на улицама Београда.

У овом тексту нећу споменути ни једно једино име, осим оних који нису живи и оних који су већ оптужени.

Возом до Београда

На митинг смо требали ићи аутом али смо после схватили да би интересантније било путовати возом јер је доста омладине из Новог Сада кренуло за Београд.
У близини станице сам срео многе познате групе националиста, и неколико група навијача. Са некима сам се поздравио а неки су ме гледали као да виде духа, очигледно ме нису очекивали.

Чим сам са четворицом другова ушао у воз схватио сам да је путовање на овакав начин грешка. Десетине људи су били пијани и агресивни, ваљда из очаја. Полиција је била у страху да се не полупа воз.

Неки полицијски наредник ме је препознао. Ускоро су мене и моје другове позвали у полицијски купе. Ситуација је измицала контроли. Био је ту и неки полицијски инспектор, нисам се трудио да им запамтим имена.

Тражили су од мене да обезбедим ред, на шта сам се слатко насмејао. Нити је моја организација митинга, нити су моји људи у возу. Само онај ко је ово организовао може да сноси последице, а то је у овом случају била трула држава. Oкупирана Србија, и њено jош трулије марионетско руководство.

Неки људи који су пролазили поред купеа су помислили да сам ухапшен, али се забуна брзо решила. У возу ипак није било веће ломљаве, нити већег избацивања предмета из воза у покрету.

Све се завршило добро, али сам знао, ако је овако било у возу из Новог Сада, да у Београду може бити само горе.

У Београду на станици су ме неки људи поздравили, гужва је била велика. Атмосфера која слути на опасна догађања. Кренули смо пешке Балканском улицом до Теразија. Успут сам видео велике групе људи који пију. Продавнице су биле отворене и људи који су долазили су куповали пиво, вино, ракију и пили тако на улици. Више пијаних људи на једном простору нисам видео од Грожђенбала у Сремским Карловцима.

Свакако је то била тужна слика која ће ми остати у сећању. У тренутку када је окупатор прогласио такозвану независност такозваног Косова, Срби су у очају могли још само да се дохвате флаше.

Негде на Теразијама срео сам једног јеромонаха кога познајем и групу верника који су развили црквене барјаке као за литију. Кратко сам се задржао ту у разговору са људима.
Са групом младих националиста који су ме чекали нашао сам се мало касније у једној кафани. Испред локала се скупило мање од стотинак људи који су стрпљиво чекали да формирамо нашу колону. Без обележја и фолирања кренули смо према Скупштини. Ту смо се разликовали од других. Али и тако смо били врло, врло препознатљиви.

Грађани су нас поздрављали док је на челу колоне раширена једина застава, српска тробојка са натписом Национална слобода-Социјална правда са нашим двоглавим орлом у средини.800px-MitingКад смо дошли до Скупштине склонили смо се од гужве и буке у једну од споредних улица. Нисам очекивао ништа битно од говорника и од целе ове представе, али је требало дати шансу и саслушати државни врх и „патриотску опозицију“.
Боже драги тог глуматања, пренемагања, шмирања. Сва срећа да је скуп био на отвореном иначе бих се борио да дођем до ваздуха. Добро је што нисам морао све то да гледам, и радије сам причао на миру са друговима из Београда.

После пола сата било је јасно да псеудо-патриоте који су били говорници и организатори овог тужног скупа немају ама баш никакав план и одговор на потез окупатора Косова и Метохије. Макар мали смислени симболични потез, протест, отпор, било шта.

Све је било обесмишљено овом приредбом Коштунице, Николића и осталих квази-родољуба. Смучило ми се да их слушам. И даље осећам гађење кад се тога сетим.

Пошто смо од говорника и целе ове представе добили једно велико ништа, знало се да је следеће што ова издајничка банда планира давање одушка незадовољној гомили.

У том филму никад нисам хтео да играм. Смислио сам нешто боље. Пошто је Б92 врло некоректно информисала око целе приче са тзв.независности тзв.Косова, требало је изразити протест. У складу са законом, грађанским и људским слободама.

Мислио сам да одмарширамо до зграде Б92, прогласимо тамо протест и позовемо народ да нам се у том протесту придружи. Касније би у зависности од критичне масе позвали још неке патриотске организације , написали би се захтеви од којих би један сваако био да  Б92 упути извињење српском народу и грађанима Србије. Ту би остали преко ноћи а после како Бог да.

У МАРШУ НА Б92

Формирали смо колону и кренули ка Новом Београду, придружило нам се доста навијача, ту је сад било и неколико застава, а наш транспарент је ишао на челу. Река људи сливала се ка Бранковом мосту. Неколико хиљада сигурно. Знао сам да већина тих из колоне не жели да иде у протест него се враћају кући јер живе на Новом Београду.

Ипак наши момци су агитовали у покрету и обавештавали да се иде на Б92. Гледао сам та лица, апатичног народа, који је разочаран митингом само желео да се што пре врати у топли дом и да ако је могуће заборави срамоту и настави ропско животарење.

Око хиљаду људи је кренуло ка Булевару Зорана Ђинђића. Полиција је наравно слала појачања. Знали смо да ће нас тамо чекати на стотине оклопљених жандара и ко зна шта још. Пошто нам је јављано померање и јурњава полицијских возила,а многи од возила су пролазили поред наше колоне.
Имена улица као да су се подсмевала нашем подухвату: Ђинђићев булевар, улица антифашистичке борбе, улица шпанских бораца…

Кад смо се приближили на око 200 метара од зграде Б92 видео сам неколико кордона. Кад сам се осврнуо око себе нас демонстраната није остало више од 300. Онако „спартанских три стотине“. Оклопљене полиције је било више од нас. Неки наши су ми рекли да се очекују да дођу још навијачи Звезде да нас подрже.

Нисмо прилазили ближе полицији да не провоцирамо док нас не буде више. Уместо појачања нама, стизало је појачање полицији. Десетак полицијских џипова и марица је пристизало, наши момци увек орни за шалу су их поздравили овацијом.

И тих наших три стотине се осипало, и не верујем да нас је остало и 150. Чули смо за нереде у Београду, паљење амбасада. Одмах ми је било чудно да зграду Б92 чува више полиције него све амабасаде и зграде у целом Београду.

Испало је да смо несвесно развукли полицију по граду. Али баш ме брига шта ће се причати. Мој план и циљ је био Б92, и то искључиво протест, не напад и насиље. Нажалост, нисам у томе успео.

Кад сам се осврнуо око себе видео сам да су остали само они најхрабрији којих има око стотинак. У тим тужним и тренуцима, један момак у очају узима српску заставу на штапу и почиње да јуриша на полицију, да трчи онако сам, истрипован филмски. Неки наши крећу да трче и то је то.. Полиција креће на нас и ми се повлачимо.

Није било никаквог смисла тући се са троструко јачим оклопљеним полицајцима голорук, и бити на крају ухапшен. Уосталом нисмо ни дошли да се бијемо са полицијом, него да изразимо протест због непрофесионалног обавештавања антисрпске телевизије Б92.

Кадa смо се вратили у центар Београда сазнали смо шта се заправо дешавало. Тек много касније чуло се да је погинуо мој млади суграђанин, српски националиста Зоран Вујовић. Убијен је од стране америчких маринаца који су били у амасади и остављен да изгори,а можда и бачен у ватру. Истрага никад није ни постојала, и можда никад нећемо сазнати истину.

Neredi-ambasada SADАмбасаде окупаторских и непријатељских држава су запаљане или демолиране. Хистерична кукњава на медијима поводом тога је јадна и патетична. Ти исти НАТО варвари су запалили и демолирали целу Србију 1999. Остаци њиховог дивљаштва и данас су видљиви у Београду.

И данас породице убијених оплакују своје најмилије које су убиле НАТО бомбе. И након свега тога неумесно је и од окупатора и од њихових слугу да праве некакаве истраге и кампање због сасвим оправданог гнева младих Срба 21.фебруара 2008.

Горан Давидовић