Динко кује а Недим поткива

Зашто је Војводина постала културни и информативни гето, и ко има монопол на истину у овој српској покрајини? (2)

nedim-i-dinko

Нема никакве сумње у то да је Војводина била и остала вишенационална заједница, али и да је та идилична слика опстала захваљујући чињеници што су војвођански Срби одувек живели у хармонији са свима којима је панонска равница истинска домовина. Ову ноторну чињеницу, скоро две деценије негирају перјанице Друштва независних новинара Војводине, Сабахудин-Динко Грухоњић и Недим Сејдимовић, двојица антисрпских агитатора коју су се почетком деведесетих година доселили у Нови Сад из зараћене Босне и Херцеговине. Наиме, Сабахудин и Недим, годинама, у свакој прилици, на овај или онај начин, упорно тврде да су Срби генетски злочинци и неизлечиви ксенофоби и шовинисти, истовремено уживајући све друштвене привилегије које ова држава, често маћехински, не даје ни истинским херојима, коју су ову земљу заувек задужили великим делима.

Мада је у питању њихова подмукла, антидржавна пропаганда, која траје од раних деведесетих година, Сабахудин и Недим никада тако отворено нису показали шта мисле о држави која их је широкогрудо удомила, као недавно, кад су један другом „додавали лопту“ на хрватском Интернет порталу занимљивог имена (www.лупига.цом). Сабахудин је за овај портал направио интервју са Недимом. Недим је тамо представљен и као уредник сепаратистичког сајта „Аутономија“, гласила Друштва независних новинара Војводине. Сабахудин-Динко, познат по томе што је у једном „надахнутом“ шовинистичком испаду назвао Србе „генетским шкартом“, којима су „ноге све краће, а поглед све тупљи“, постављао је питања своме сеизу Недиму, као да је реч о преживелој жртва из концентрационог логора, а не о подгојеном билмезу кога је Србија удомила, а српски непријатељи издашно платили.

Одговарао је Недим на Сабахудинова питања, онако како се очекивало од овога машала-везира, који везе по састанцима геј активиста у Војводини, Србији и широм региона. Говорио је како ће Србија заувек бити оптуживана и проказивана као земља у којој се „жеђ за крвљу просто ваља улицама, само се тражи – жртва“, јер је Србија „хронично оболела од разних облика национализма, ксенофобије и шовинизма“.

Хрватски Интернет портал www.лупига.цом, морао је Недиму бити привлачан за свакојаки диван, ако ни због чега, оно због имена (лупига). По чему него по његовој преширокој задњици, којом већ годинама себе интегрише у све могуће и немогуће „еуропске иницијативе“.

Да би што боље описали своју „епохалну“ улогу у „спасењу“ Независног друштва новинара Војводине, ова два босанска дођоша, „закитили“ су портал овог удружења невиђеном похвалом самима себи, па су написали: „…На иницијативу неколицине чланова Независног друштва новинара Војводине покренута је акција ревитализације Друштва. Изборна скупштина је одржана 29. маја 2004. године, НДНВ је од тада до данас успео да поврати углед па сада поново представља релевантно новинарско удружење са око 450 чланова…“.

Другим речима речено, да није било ова два босанска јарана, пропало би у Војводини и новинари и њихово удружење! Али, испод свега, крила се њихова мисија, да се „инсталирају“ у страним медијима.

У томе су успели, захваљујући декаденцији новосадских аутономаша, спремних да удоме и црног ђавола, само ако подржавају њихове сепаратистичке идеје. Постали су Недим и Сабахудин дописници Радија Слободна Европа, Радија Дојче веле и агенција Ројтерс и Франс прес…Такође, схватили су, врло брзо, да ако се преобуку у аутономаше, могу да причају против Срба и Србије шта год их је воља. Са новом репутацијом дописника угледних медија, почели су да себе промовишу као осведочене борце против „државе ортодоксне теократије“, тачније, православне Србије.

Почела су да стижи и признања, али и паре. За њих се несебично отворио и специјални фонд америчког УС Аид-а, а за њим и сви други англоамерички и европски фондови. Позвали су Недима у Лондон и то на Кембриџ! Одатле је овај савремени Елвија Челебија, шпијун и „путописац“, све записујући шта му се успут дешавало, кренуо у Бристол, тамо где обично одмарају господа из британске обавештајне заједнице. Кажу познаваоци његове мисије, да је том приликом послао Сабахудину и разгледницу из Бристола, да његов дични сабрат види каква је то љепота од чаршије. Хвалио се Недим, да боље зна Бристол од родне Тузле. Толико су га тамо нашетали, да су га ноге издале, али не и његова импозантна задњица, коју су стручњаци са Кембриџа, сличне орјентације, одмах уочили.

Осим „записа“ од службених „хоџа“ из Лондона, Недим је током боравка, написао, машала, повелики дневник догађаја. Између осталог, у њему пише и ово: „…Недеља, 16. септембар…Јутрос смо Динко (Грухоњић) и ја, мејловима, усаглашавали текст саопштења које смо после проследили медијима. У њему најављујемо да ће Независно друштво новинара Војводине поднети тужбу против два србијанска портала који су навели нетачне информације о средствима које је наше удружење добило од америчке фондације НЕД…Удесетостручили су износ. Тражићемо симболичну одштету. Један од тих портала је недавно из пера садашњег помоћника министра културе Србије објавио спискове политички неподобних уметника, а сада, у наставку, тај сајт емитује списак организација које добијају донације од ове америчких фондације. Сви знамо шта је циљ таквих спискова и куда све то води. Фама о тзв. страним плаћеницима и домаћим издајницима опет се шири земљом Србијом. То што је цела држава практично ‘страни плаћеник’ – никога се не тиче…“.

Дакле, без било каквих консултација или одлуке новинарског удружења којим управљају. Само њих двојица се „усаглашавају“ не питајући никога да ли је то у реду или није. Истина, и спонзор им је дао одрешене руке. Да раде шта они хоће, а за паре да не питају. Само да на сваком кораку раде против Србије, макар и у форми лажних аутономаша. Јер, да се Недим и Сабахудин питају, одавно би Војводина била евроисламска џамахирија, у којој би имало места за свакога, само не за онога ко се изјашњава као Србин. Зато им не фали ни евра ни долара. Капље на све стране.

Осим НЕД-а (америчка Национална задужбина за демократију или Натионал Ендоwмент фор Демоцраћ), Сабахудин и Недим „опскрбљују“ се директно из фондова Конгреса САД. То подразумева пуно поверење у корисника таквог буџета. А, Сабахудин и Недим су се доказали. Толико пута су говорили о Србији као наследници „кољача и убица“, као о земљи која је“силовала Босну“, и сличне „стилске фигуре“, да су стекли углед код својих газда. Зашто онда Сабахудин спава са својим „силоватељем“?

Паралелно са антисрпским акцијама, Сабахудин и Недим су одскочили на друштвеној лествици у Србији! Овај парадокс је могућ само под српским небом. Да су неки Срби, рецимо, Милош и Марко, дошли у Сарајево раних деведесетих, и почели да говоре о томе како Алијини муџахедини заклаше све српско, били би краћи за главу. Не би стигли до Сарајева! Незамисливо је и данас и у будућности, да неки Срби, Милош и Марко, буду први људи новинарског удружења у Сарајеву и јавно прозивају Бошњаке називајући их „болесним и неизлечивим мрзитељима других народа“.

Са друге стране, зна се шта би се десило и како би реаговала српска новинарска удружења па и српско тужилаштво, ако би неко написао да се „у Сарајеву и Федерацији мржња и жеђ за крвљу просто ваља улицама, само се тражи – жртва“? Или, да је народ бошњачки, тамо у Федерацији БиХ, „хронично оболело од разних облика национализма, ксенофобије и шовинизма“? Има ли бољег доказа да је Србија неописиво понижена, а да су јој овакве „Зумбул-аге“, замотане у европске чадоре, само природна последица самопорицања, одсуства самопоштовања и невиђене аутодеструкције изазване евроамеричком мржњом према Србима.

Истраживач лика и дела Сабахудина Динка Грухоњића, Лазар Јанићијевић, пита се, у једном од својих текстова, сасвим логично: „…Заиста, због чега је Грухоњић остао у Србији? Шта га то држи у земљи за коју тврди да ту нико ништа научио није, јер је ‘национализам метастазирао у галопирајући тумор мозга’?“

Није тешко погодити. Србија, коју Сабахудин назива „Силоватељем Босне“, широкогруда је и пословично склона забораву. То му је сасвим довољно да се не брине за своју будућност у равној Војводини. Остало су организовале и платиле обавештајне заједнице из Вашингтона и Лондона. Његовом брату у Алаху, Недиму, некако је и природно да буде у кревету са „силоватељем“. Кад је једном осетио слободу урбаних настраности у Новом Саду, више га одатле нико није могао истерати. А, Сабахудин му дође као идеолошко покриће за његове „насушне потребе“.

Пише: Арпад Нађ

Преузето са: Магазин Таблоид