7.jula je počeo građanski rat koji nikad nije završen

Naoružana banda komunista, današnjim rečnikom terorista, na današnji dan 1941. mučki je ubila dva srpska žandara. Taj Ivanjdanski zločin nikada nismo i nećemo zaboraviti.

Narednik Bogdan Lončar i kaplar Milenko Braković bili su prve žrtve komunističkog terora u krvavom građanskom ratu 1941-1945.

Komunisti su tokom ratnih i posleratnih godina pobili tri puta više Srba nego svi okupatori zajedno. Jedino su komunistička sabraća ustaše uspeli partizanima da „uzmu“ prvo mesto na lestvici broja ubijenih Srba.

Ni dan danas nije ni približno utvrđeno koliko su civila i ratnih zarobljenika ubili partizani, niti se zna koliko je Srba poginulo u obračunima sa komunistima.

Procene idu do najmanje 100.000 ubijenih Srba od strane partizana.

Brojanje palih srpskih glava od strane komunista počelo je upravo 7.jula 1941.

Komunistički odmetnici ubili su tog dana dva srpska žandara, od kojih je jedan bio srpski izbeglica od ustaškog noža. Od ustaškog noža je porodicu sklonio u Srbiju a ubio ga je metak komunista, nekadašnjih ustaških saveznika.

Sve to ima jednu jasnu i bolnu simboliku. Pre komunista su na tu uniformu pucale ustaše, a pre njih austrougarska vojska, ista ona u kojoj je ratovao komunistički vođa Josip Broz kao autrijski podnarednik.

Savez komunista i ustaša datirao je još od 1928. kada je KPJ podržala razne antisrpske organizacije poput VMRO, tzv.Kosovski komitet i ustašku organizaciju. Tokom 30-tih komunisti su otvoreno podržali ustaše prilikom tzv.Ličkog ustanka a njihova plodna saradnja se pokazala u Zajednici političkih osuđenika, ali i u nekim agresivnim i nasilnim studentskim okršajima.

Tek kasnije zbog politike Narodnog fronta ustaše i komunisti se udaljavaju da bi se 1941. počeli i sukobljavati. Ipak, činjenica je da im je neprijatelj uvek bio isti, a to je svakako srpski nacionalizam.

Čanak i LSV su ostatak tog spoja titoističke i neoustaške ideologije i oni to neretko ni ne kriju. Pre nekoliko dana Nenad Čanak je otvoreno tražio da se razmotri ponovno uvođenje praznika 7.jula kao tobože „dana ustanka“.

Taj podli zločin ubijanja srpskih žandara se može tretirati kao početak ustanka, ali ustanka protiv Srbije i Srba, što u suštini i jeste.

U nekom perverznom uživanju da evociraju taj događaj titoisti su zaboravili da većina srpskog naroda dobro zna šta se desilo tog nesrećnog 7.jula 1941. i da Srbi u većini ne opravdavaju bratoubilački rat koji su pokrenuli komunisti kao najveći izrodi srpskog naroda posle ustaša.

Policijski izveštaj o tom nemilom događaju ostao je da svedoči za istoriju i buduće naraštaje Srba:

„Posle desetak minuta od njihovog odlaska naišla je žandarmerijska patrola. Pred opštinskom sudnicom predsednik opštine počeo im je da govori o dolasku ove grupe. U tom su pred žandarme iskrsla dvojica ljudi i to jedan naoružan puškom, a drugi parabelum revolverom. Čim su stali pred žandarme povikali su: „Dole oružje!“ Žandarmi su takođe uzeli puške na gotovs i pozvali ih da polože oružje i opalili iz svojih pušaka po jedan metak, ali više glava napadača. U tom su i ova dvojica pripucala na žandarme i na mestu ih ubila„

Kao što se vidi žandari su pucali naoružanim banditima iznad glave ali komunisti su zlikovački pucali da ubiju. Ta srpska naivnost je mnoge koštala glave i čini se da su srpski rodoljubi prečesto bili bolećivi prema komunistima i kasnije prema partizanima da se ne bi navodno širio bratoubilački rat. I tako dok su se Srbi snebivali da žestoko udare po „crvenog gubi“, ta bolest se širila i istrebljivala srpski narod koji se do danas od komunističke bolesti nije oporavio.

Ustaše,katolički Srbi, počeli su građanski rat i udarili na Srbe mnogo pre jula 1941.

Još 17-og i 18-og aprila počeli su sa ubijanjem srpskih civila u Slavoniji.

Komunisti su čekali napad Hitlera na SSSR da bi krenuli sa komunističkom revolucijom i navodnim „ustankom“.

Zapravo prvi pravi ustanak na području okupirane Jugoslavije izbio je u Hercegovini 3.juna 1941. i bio je usmeren protiv NDH, a ustanak su podigli srpski nacionalisti.

Znamo da je propaganda pobednika istorija pobeđenih i još uvek naslednici komunista koji su na vlasti od 1945. do danas prodaju svoju priču sluđenom narodu.

Komunistički naslednici su bili socijalisti iz SPS, ali pored njih i dobar deo takozvanih levičarskih stranaka od kojih su najgori ovi iz LSV i LDP.

Međutim, ništa bolji nisu ni eunijati iz SNS i levičarskih stranaka okupljenih oko njih koji baštine ideologiju titoizma, koju su sada vešto uvili u oblandu liberalne ideologije Evropske unije.

Sećamo se vrlo dobro kako je 7.jul obeležavan poslednjih godina iako nije državni praznik. Sećamo se postrojenih vojnika Vojske Srbije, sećamo se Titove garde koja je zadržala uniforme samo je skinula petokraku, sećamo se govora, venaca na spomenike komunističkih ubica, sećamo se počasnih plotuna…

A desetine hiljada naših mrtvih ubijenih od strane partizana komunista nisu opojani, nisu popisani ni grobovi ni jame bezdanke koje su napunili jamari-partizani od Slovenije do Kosova. Nisu obeležena takozvana „pasja groblja“ koja su pravili jer komunisti su nas smatrali psima i kao pse su nas ubijali.

A mi smo njih pozivali na pomirenje. Na prekid bratoubilačkog rata. I onda i sada. A taj rat traje i nikad nije završen. Biće završen kada se komunistička ideja zatre i kada se svi koji su je podržavali javno i iskreno pokaju.

Samo tada im se može oprostiti i samo tada može doći do istorijskog pomirenja.

A dok se to ne desi, građanski rat koji su počeli 7.jula 1941. nije završen. Bez obzira što oni misle da da su pobedili i što slave svoj sramotni „Dan ustanka“ kada su ubili dva srpska žandara.

Goran Davidović